Na osnovu teorijskih pretpostavki i laboratorijskih dokaza, bihejvioralno-kognitivna psihoterapija (KBT u nastavku) razvila je jednu od metoda lečenja strahova koja se zasniva na izlaganju osobe situacijama koje izazivaju strahove. Naime, KBT polazi od pretpostavke (koja je u velikom broju strahova naučno opravdana i potkrpeljena dokazima) da kada osoba u nekim situacijama doživi intenzivan strah, kasnije – sve situacije koje imaju sličnosti sa prvom situacijom izazivaju automatski strah. Radi se o uslovljenoj reakciji straha. Na taj način, svaka sličnost sa prvobitnom situacijom može biti okidač za strah. Posledično, s obzirom na naše kognitivne sposobnosti percepcije, analogije, zaključivanja, povezivanja – čak i naše misli o prethodnom iskustvu, sećanja na preživljeni strah itd. stiču moć da iznova izazivaju strah, te se strah javlja i na mestima koja nisu opasna, u trenucima kada smo sigurni i zaštićeni itd. Takvu vrstu straha, gde nema realne opasnosti (ili je opasnost relativno mala), a mi i dalje doživljavamo strah visokog intenziteta, psihoterapeuti nazivaju iracionalnim strahovima.
Svojstvo iracionalnog straha koje je iskorišćeno za metodu izlaganja (ekspozicije) strahu ka konačnom gašenju strahova je da se strah javlja (bez obzira na koji triger se javlja), raste, dostiže svoj maksimum i konačno, nakon određenog vremena njegov intenzitet opada. Tako se ponaša svaki put i bez izuzetka. Svaki strah će se ponašati tako, bez obzira od čega se osoba plaši. Individualne razlike mogu se javiti u vidu dužine trajanja straha i njegovog najvišeg intenziteta (posredovano prethodnim iskustvom izbegavanja, početnoj anksioznosti, kognitivnim stilovima, konstitucionalnim predispozicijama i dr.) ali se proces po pravilu odvija na opisani način. Mehanizam koji leži u osnovi ovog procesa je zapravo habituacija, smanjenje reakcije na stimulus- navikavanje na stimulus, impuls, draž, triger, situacija koja izaziva strah počinje da gubi moć da izaziva strah, organizam negde “shvata” da je prejako, nepotrebno, suviše reagovao na situaciju koja nije toliko opasna. To je vid učenja gde organizam uči da trigeri (osobe, sličnosti, mesta, misli koje podsećaju na strah doživljen ranije) ne izazivaju automatsku reakciju. Možemo slobodno reči organizam uči, a osoba vremenom to obradi i na kognitivnom nivou te i na racionalnom nivou počne shvatati da ti trigeri nisu toliko značajni, opasni. Tako se daje šansa našem racionalnom delu mozga da i putem mišljenja zaključuje koliko su njena prethodna razmišljanja bila negativna (katastrofiranje, precenjivanje opasnosti, negativni filter gde se u određenoj situaciji vide isključivo negativni aspekti, potcenjivanje sopstvenih sposobnosti za suočavanje sa opasnostima itd.). Osoba počne da doživljava svet manje opasnim a sebe sposobnijim da se suoči sa onim što ga plaši, da ima veće poverenje u sebe i osmeli se da bude funkcionalnija i o koncu hrabrija.
Sama metoda se može izvoditi na dva načina. Jedan od načina je tzv. preplavljivanje (flooding) gde se osoba u kontrolisanim uslovima izlaže svom najvećem strahu. Osoba ostaje u situaciji koja izaziva strah sve dok strah raste, dostiže plato, traje i na kraju opadne. Drugi vid tretmana je da se strah podeli na strahove manjeg intenziteta i graduira se od situacije koja izaziva najmanji strah, preko situacija koje izazivaju strahove većeg intenziteta sve do situacije najvećeg straha (graduirana ekspozicija). Princip je isti, nakon rangiranja situaija koje izazvaju različie nivoe straha počevši dakle od najmanjih do najvećeg straha, osoba se izlaže prvo situaciji najmnajeg straha, ostajući dovoljno dugo u toj situaciji sve dok strah ne opadne potpuno. Konkretan proces se ponavlja u toj situaciji onoliko puta koliko je potrebno da osoba kada se nađe u toj situaciji ne oseti nikakav strah. Tada se prelazi na sledeću situaciju, sve do situacije najvećeg straha. Konačno, dolazi do potpunog iščezavanja straha.
Ključna tačka tehnike je obezbeđivanje prevencije reakcija izbegavanja stimulusa (draži, situacije, trigera i posebno misli) koja se spontano javlja kao vid bežanja od straha. Naime, osoba, da bi smanjila nivo neprijatnosti dok toleriše strah u toku izlaganja, pribegava različitim ponašanjima (ili mentalnim procesima) kako bi izbegla strah. Ovakva ponašanja zapravo odlažu i onemogućavaju navikavanje na strah- triger, značajno usporavaju tretman, čak mogu učvrstiti strah.
Ova tehnika graduiranog izlaganja je prijatnija za klijenta, a obe tehnike su izuzetno efikasne, čak i nezaobilazne u terapiji nekih strahova kao što su fobije od mraka, životinja, agorafobije, paničnog poremećaja a ova metoda leži u osnovi i poznate “Exposion response prevention” tehnike u terapiji opsesivno-kompulzivnog poremećaja.
Image by <a href=”https://pixabay.com/users/xusenru-1829710/?utm_source=link-attribution&utm_medium=referral&utm_campaign=image&utm_content=1634421″>Khusen Rustamov</a> from <a href=”https://pixabay.com/?utm_source=link-attribution&utm_medium=referral&utm_campaign=image&utm_content=1634421″>Pixabay</a>
