Ova 2020ta je stavila pred sve nas različite izazove. Jedan od najvećih je naravno bilo testiranje imuniteta, našeg sistema odbrana, sveukupnog, i telesnog i duševnog, ako još ima onih koji ih odvajaju. U ovom tekstu možete naći šta je to rezilijentnost u kliničkom, ali u pozitivno-psihološkom okviru, koji su povoljni a koji otežavajući faktori za razvoj rezilijentnosti i pitanja koja mogu da vas vode u ispitivanju toga koliko ste rezilijentni i da li koristite taj svoj kapacitet.

Ja se, zbog prirode svog posla (kako kaže dragi profesor iz “Lajanja na zvezde”), najčešće bavim rezilijentnošću u kliničkom smislu i posmatram je kao fenomen koji se karakteriše obrascima pozitivne adaptacije u kontekstu značajno nepovoljnih okolnosti ili velikog rizika (da parafraziram definiciju Mastena i Rida). Ovo bi značilo da što je neka osoba rezilijentnija, imaće bolje strategije prilagođavanja koje će aktivno da koristi u nepovoljnim uslovima kada se u takvim uslovima nađe. I ovo jeste ono što pratimo kroz terapiju i ono na šta se termin u startu odnosio. Rezilijentnost je istraživana i povezivana sa decom koja su u riziku, problematičnim adolescentima i disfunkcionalnim porodicama. U tom smislu istraživano je “ko” je rezilijentan, i oni koji su posle traumatičnih iskustava uspeli da žive “normalno” ili čak uspešno, proglašeni su izuzetnim osobama i istraživano je koje oni to karakteristike poseduju.

Pozitivna psihologija je pomerila fokus ovih istraživanja. Da ne bude zabune, pozitivna psihologija je pravac u psihologiji koji se fokusira na proučavanje onoga što funkcioniše, što je dobro i poželjno, u ličnosti, u ponašanju, mišljenju… i nalaženje načina da se to izgradi, pospeši i razvija kod ljudi – to je ono na šta ja mislim kad kašem pozitivna psihologija. Dakle, pozitivna psihologija je prišla fenomenu rezilijentnosti i njenim delovima kao nečemu što uključuje uobičajene, svakodnevne veštine i psihološke snage koje mogu da se identifikuju, mere, održavaju i neguju kod osoba svih uzrasta i psiholoških stanja. Jedna od definicija koju srećemo u pozitivnoj psihologiji je da je rezilijentnost kapacitet da se oporavite posle nevolja, konflikata, neuspeha, ili čak pozitivnih događaja, napredovanja, i veće odgovornosti (Luthans,2002.). Ovako shvaćenoj rezilijentnosti, već možemo da priđemo i da uradimo nešto sa njom, upravo zato što je shvatamo kao kapacitet koji može da se izgradi i razvije, umesto kao nešto što, eto, neki ljudi imaju a neki nemaju.

Kroz različita istraživanja identifikovani su različiti faktori koji pospešuju i ometaju razvoj ovog kapaciteta. Ove faktore svrstavamo u resurse, faktore rizika i vrednosti. Ovi faktori se međusobno vezuju i reaguju, različitim procesima prilagođavanja i tako formiraju rezilijentnost svake pojedinačne osobe.

Koji su pozitivni a koji negativni faktori koji utiču na razvoj rezilijentnosti?

Pozitivni faktori, koji utiču na rezilijentnost, koji su mapirani u istraživanjima su intelektualne sposobnosti, temperament, pozitivno viđenje sebe, vera, pozitivan stav prema životu, emotivna stabilnost, dobra samoregulacija,smisao za humor, uvid/introspektivnost, nezavisnost, preuzimanje inicijative, kreativnost, moralnost. Posebno mesto u ovoj bazi resursa imaju odnosi koje neko ima i pravi. Neki od bitnih faktora koji se vezuju za odnose i utiču na formiranje rezilijentnosti  je to da imate dostupne negujuće odrasle osobe dok odrastate, efikasno roditeljstvo je takođe bitan faktor, okruženost druželjubivim vršnjacima koji poštuju pravila i kolektivna efikasnost zajednice u kojoj se živi. Neka istraživanja su pokazala da je za dete neophodno da bude u svakodnevnom (čestom) kontaktu sa bar 12 različitih odraslih osoba da bi izgradilo rezilijentnost. Ovaj broj odraslih pruža dovoljnu raznovrsnost modela koje dete može da usvoji, što mu kasnije omogućava veći dijapazon opcija za reagovanje u različitim situacijama. 

Ne verujem da postoji neko sa svim ovim uslovima, ali što imate više ovih resursa to je veća verovatnoća da je vaš kapacitet za rezilijentnost bolje formiran i dostupan za korišćenje. Takođe možete aktivno da razvijate svoju rezilijentnost tako što ćete graditi svoj psihološki i socijalni kapital. Učenje novih stvari, sticanje novih veština, ulaženje u nova iskustva, jačanje samoefikasnosti, pravljenje novih odnosa sa ljudima, investiranje u one koje već imate i koji su dobri, pravljenje mreže podrške za sebe su samo neki od načina na koje možete izgraditi svoje resurse za rezilijentnost.

Faktori rizika su oni koji  povećavaju verovatnoću za nepovoljan ishod. Oni uključuju destruktivna i disfunkcionalna iskustva poput zloupotrebe alkohola i droga, zatim izloženost traumi, kao što je iskustvo nasilja, na primer. Pored ovih očiglednih, rizici uključuju i manje upadljive, faktore koji imaju kumulativno dejstvo, kao što su stres, izgaranje, loše zdravlje, slabo obrazovanje i nezaposlenost. 

Ako registrujete da postoje faktori rizika, to ne znači automatski da je rezilijentnost loša ili da ste osuđeni na neuspeh. Faktori rizika su neizbežni. Šta više, rezilijentni ljudi najčešće prihvataju činjenicu da život nije fer, da se loše stvari dešavaju svima i da samim tim mogu da se dese i njima. Neophodno je da postoje izazovi da bi mogli da rastemo i da aktuelizujemo neke svoje potencijale. Preterana “ušuškanost”, iako  prijatna kratkoročno, dugoročno vodi u stagnaciju i nezadovoljstvo. 

I upravo prisustvo faktora rizika omogućava da izgradite svoj psihološki imunitet, odnosno rezilijentnost. Namerno izlaganje blagom do umeremom riziku ili neprijatnosti vam pomaže da osnažite svoje kapacitete da se nosite da većim nevoljama kad i ako dođu. Ideja je slična vakcinaciji, kao što vidite. I to je ono što često radimo u okviru terapijskog procesa, dogovaramo ulazak u ono što osoba smatra rizikom, odnosno dogovaramo izlazak iz zone komfora da bi klijent napravio za sebe veći “prostor” u kome se oseća udobno a samim tim ima više opcija i slobode u svom životu.

A šta je sa vrednostima?

Vrednosti predstavljaju grupu faktora koji pozitivno utiču na psihološku otpornost jer kao izgrađen sistem vode, oblikuju i daju smisao našem mišljenju, osećanjima i ponašanjima.Vrednosti i verovanja pomažu ljudima da ostvare izvesnu meta-poziciju, da se izdignu iz teških i preplavljujućih trenutnih događaja i da se povežu sa budućnošću koja je prijatnija i kojoj mogu da se raduju. O ovome je pisao, na jedan fantastičan način, Viktor Frankl u svojoj knjizi “Zašto se niste ubili?”, objašnjavajući da su veće šanse da prežive nacističke logore imali oni koji su imali za šta da žive, koji su imali sposobnost transedencije – nadilaženja aktuelne užasne situacije i veru da će im budućnost doneti nešto dobro.

Nadalje, istraživanja dosledno pokazuju da ljudi koji se ponašaju u skladu sa svojim moralnim okvirom imaju doživljaj veće slobode, energije i otpornosti. Moralnost vodi ponašanje tako što ga usklađuje sa sistemom vrednosti koji pruža oslonac u razlikovanju dobrog od lošeg, u donošenju odluka i u krajnjoj liniji kroz doprinos zajednici, odnosno dobrobiti nekog drugog. (Interesantno je da rad za novac ili neku drugu ličnu korist ima manji uticaj na razvoj rezilijentnosti od volontiranja za nešto u šta verujete da donosi dobro nekom drugom).

Pitanja za  samo ispitivanje

Ako ste raspoloženi da se zamislite nad svojom rezilijentnošću posle ovoga što ste pročitali, pozivam vas da  postavite sebi par pitanja.

  • Kada ste se poslednji put suočili sa nečim što je bilo nepovoljno, sa konfliktom ili neuspehom ili pak nekim povoljnim događajem koji je bio preplavljujuć?
  • Koje ste strategije koristili da se ponesete sa tom situacijom?
  • Koliko su te strategije bile efikasne?
  • Da li ste se u potpunosti oporavili od tog iskustva ili ne?
  • Šta ste iz njega naučili?
  • Na osnovu toga kako se sada osećate, da li smatrate da ste porasli i sazreli kroz ovu situaciju, ili vam je posle nje gore i imate utisak da ste nazadovali?
  • Razmislite kako bi se sa ovom situacijom poneo neko koga poštujete i smatrate životnim pobednikom?

I razmislite još o tome kada ste poslednji put uradili nešto što vas je izvelo iz zone komfora, nešto novo i neočekivano. Na primer, kada ste poslednji put:

  • Volontirali za nešto što vam je novo ili teško?
  • Uradili nešto neobično, čak iako je bilo rizično za vas?
  • Putovali u zemlju u kojoj do sada niste bili?
  • Probali hranu koju niste probali pre?
  • Išli neuobičajenim putem na poznato mesto?
  • Izabrali da slušate novu vrstu muzike?
  • Čitali o nečemu iz čiste radoznalosti?
  • Prihvatili tuđu ideju?
  • Sprijateljili se sa nekim uprkos očiglednim razlikama?
  • Tražili pomoć od nekoga, bez obzira na razlike u statusu?
  • Dozvolili sebi da se pojavite nepripremljeni i da improvizujete?
  • Preselili se u novo mesto?
  • Promenili pravac u karijeri?
  • Vratili se u školu da počnete iznova sa novim fokusom i disciplinom?
  • Dali ljudima koji rade za vas, deci ili partneru slobodu da donesu bitnu odluku?

(vežba preuzeta iz “Psychological capital”, Luthans, Youssef i Avolio)

Ako niste, eto vam ideja za iskustva kroz koja možete da rastete i jačate svoju rezilijentnost.

Leave a Reply