Koji su tačno talenti i veštine potrebni da bi se pomoglo drugim ljudima da prevaziđu svoju patnju i da od nje stvore novu šansu ili mogućnost? Sigurno da je neophodna obuka i licenca iz određenog psihoterapijakog pravca, kao i poštovanje etičkog kodeksa. Takođe, neophodne osobine koje treba da ima osoba koja se bavi psihoterapijom su poverljivost, komunikativnost i poštovanje potreba klijenata. Međutim, one osobine koje karakterišu dobrog terapeuta i koje ga izdvajaju u moru prosečnih su svakako neke od sledećih:
1. Sposobnost izgradnje odnosa poverenja
Terapija traži od ljudi da razotkriju svoje tajne, otkriju svoje strahove i kreiraju nove načine viđenja i postojanja. Ti podvizi se mogu desiti samo ako se pacijenti osećaju potpuno bezbedno i neosuđeno. Istraživanja pokazuju da efikasnost terapije zavisi od terapijskog saveza — odnosa između terapeuta i pacijenta. Terapijski par treba da razvije snažan osećaj poverenja i sigurnosti. Kako se to stvara? Radoznalost je često seme. Veliki terapeuti su fascinirani raznolikošću ljudskog iskustva i željni su da otkriju više o pojedincu koji sedi ispred njih. Ljudi reaguju na istinsku radoznalost; počinju da se osećaju prijatno, da dele i veruju.
Drugi element odnosa je pažljivo slušanje. Uspostavljanje terapije kao poduhvata u kojem pacijent ima osećaj da ga je terapeut stvarno video i čuo. Treći aspekt odnosa je neosuđivanje, koji oslobađa pacijenta da se otvori i omogućava terapeutu da shvati ko je ta osoba. Ta tri elementa su srž odnosa. Jednom uspostavljen, odnos se kontinuirano neguje, kroz različite tehnike, kako bi se produbio osećaj sigurnosti.
2. Otvorenost uma
Dobri terapeuti ne počinju sa fiksnom tačkom gledišta o tome kakav bi ishod terapije trebao biti. Oni su vođeni pacijentom i pacijentovim pogledom na život. Svaki pacijent donosi jedinstvenu istoriju i često izuzetnu kreativnost u uspostavljanju života po svojoj meri—iako im je ponekad potrebna pomoć da razreše neki unutrašnji konflikt pre nego što mogu da uživaju u njemu. Terapeut im može pomoći da raščiste put do onoga što su izabrali. Cilj je da se pacijent učini najboljim što može biti a ne osoba za koju terapeut misli da bi trebalo da bude. Sjajni psihoterapeuti istražuju sopstvena uverenja i predrasude pre nego što se usredsrede na terapiju klijenta.
3. Veštine uspešnog ispitivanja
Ispitivanje je srce psihoterapije. To je proces uklanjanja slojeva identiteta i ispitivanja sila koje oblikuju način na koji ljudi misle i deluju. Pitanja pomažu terapeutu da razume pacijente, a pacijenti da razumeju sebe. Istraživanje ne nameće ljudima uvide; pruža im priliku za samootkrivanje, pod uslovom da terapeut koristi kreativnost i mudrost u ispitivanju. Ne postoji savršena formula za ispitivanje. Ipak, da bi jedan niz pitanja bio efikasan mora biti prožet saosećanjem i ljubaznošću. Bitno je i šta terapeut pita i kako pita.
4. Pozivanje na odgovornost
Pažljivo slušanje i saosećanje sa pacijenatom je minimalni zahtev svih terapeuta. Ali izvanredni terapeuti osim pružanja empatije klijentu ukazuju na njegov deo odgovornosti i usmeravaju ga ka pozitivnoj promeni. Pozivanje pacijenata na odgovornost je jedan od zadataka terapije.
5. Svestranost
Sjajni terapeuti prilagođavaju svoj pristup svakom pojedinačnom pacijentu. Ugodno im je da rade u različitim modalitetima i ne oklevaju da probaju nešto novo, da usvoje nove tehnike, znanja i iskustva. Kreativni su i ispituju i istražuju, šire svoje vidike.
6. Samosvesnost
Nivo samosvesti terapeuta je važan uslov za efikasnu terapiju. Sjajni terapeuti istražuju sopstvene slepe tačke, stalno su u procesu samoistraživanja , bilo da se radi o njihovoj sopstvenoj terapiji, grupnom radu ili kontinuiranom obrazovanju. Duboko razumevanje ko su oni može sprečiti da njihova verovanja svesno ili nesvesno utiču na rad sa klijentom. Važan aspekt samosvesti je osetljivost na sopstvene pretpostavke, posebno o kulturnim razlikama, polu i rasi. Veliki terapeuti priznaju ogromnu raznolikost ljudskog iskustva i ne zatvaraju se u jednu perspektivu. Oni takođe slobodno traže od pacijenata da ih detaljno informišu o njihovoj jedinstvenoj perspektivi. Možda je poslednja komponenta samosvesti prepoznavanje kada pacijentu može najbolje pomoći drugi kliničar. Koliko god dobri terapeuti bili svestrani, oni takođe prepoznaju kada su gurnuti previše van svojih veština i kapaciteta, i u kom slučaju je upućivanje na drugog terapeuta je opravdano.
Terapeut treba znati svoje granice. Sjajan terapeut možda nije odličan terapeut za svakog pacijenta – ali svaki pacijent može, s vremenom, pronaći odličnog terapeuta.
Serbian 
English 
