U svakodnevnom životu često se nalazimo u različitim situacijama u kojima ne odreagujemo na način koji nam se dopada, ne odreagujemo na način koji bi pomogao da se problematična situacija reši ili ne odreagujemo uopšte. Na primer, nečije ponašanje nam smeta, ali to ne pokažemo, pustimo nekoga da nas preskoči u redu u kome čekamo, ne kažemo partneru ili prijatelju da nešto ne želimo, ili nam se to ne radi u ovom trenutku, nego ipak učinimo to, iako se zbog toga osećamo lose, ne zatražimo pomoć kada nam je to potrebno, ne pokažemo osećanja ili neko specifično osećanje koje imamo u nekoj situaciji. Postoji čitav niz situacija u kojima nam je nezgodno da tražimo ono što želimo ili da odbijemo ono što ne želimo i to su situacije u kojima ne reagujemo asertivno.
Asertivnost podrazumeva stav i način ponašanja u situaciji koja zahteva da izrazimo neku svoju potrebu, da se zauzmemo za svoj stav. Asertivno ponašanje bismo mogli da definišemo kao zauzimanje za lična prava i izražavanje vlastitog mišljenja i stavova, izražavanje vlastitih osećanja, traženje onoga što želimo i što nam je potrebno na direktan, jasan, iskren, umeren i adekvatan način, primeren odredjenoj situaciji. Način ponašanja koji je odraz samopoštovanja i u istoj meri poštovanja prema drugim ljudima. Ovo konkretno znači jasno iznošenje sopstvenog mišljenja i osećanja, zastupanje sopstvenih interesa bez ugrožavanja tuđih, konstruktivnost u rešavanju problema ili konflikta, bez okrivljivanja i vređanja drugih ljudi. Asertivnost je dakle povezana sa adekvatnim socijalnim ponašanjem u različitim situacijama, u smislu izražavanja socijalno prihvatljivog ponašanja.
Da bih još jasnije približila pojam asertivnosti opisaću dva vida ponašanja koja podrazumevaju neasertivno ponašanje. To su agresivno I submisivno ponašanje.
Agresivnost podrazumeva izražavanje vlastitih potreba, ali na način koji nije adekvatan, koji uključuje brigu o sopstvenim potrebama po svaku cenu, ne birajući sredstva, često na štetu drugih. Agresivno ponašanje karakteriše agresivni nastup, izražavanje jakih emocija, često uključuje vikanje, psovanje i reči koje nose poruku omalovažavanja.
Submisivnost, sa druge strane podrazumeva uzdržavanje od izražavanja vlastitih želja, potreba i osećanja, a umesto toga prilagodjavanje tuđim zahtevima. Osobe sklone submisivnom, defanzivnom ponašanju nikada ne započinju razgovor prve, uvek reaguju na nečije zahteve i želje. Ovakav stav onemogućava brigu o sebi. Može nam se činiti da će postupanje na ovaj način, ako već ne dovodi do zadovoljenja naših potreba, dovesti do toga da se bar izbegne upuštanje u konflikte i obezbedi poštovanje drugih osoba, ali na protiv, osobe koje se ponašaju submisivno odaju utisak nekompetentnosti i često svedoče situacijama u kojima ljudi puno traže i očekuju od njih jer su uvek spremni da pomognu i ne znaju da postave granice. Neprijatne situacije se izbegnu na neko vreme, ali problem ostaje nerešen, te osoba često završi sa doživljajem frustriranosti i nezadovoljstva.
Poseban stil je pasivno-agresivni stil koji podrazumeva način ponašanja koji uključuje poslušnost i povinovanje drugima, koje je praćeno jasnim znacima neslaganja i protivljenja onome što se od nas traži. Kod osobe postoji agresivnost, ljutnja, neprijateljstvo, neslaganje koje nije izraženo direktno u vidu agresivnog ponašanja već indirektno, sa usputnim komentarima, gestovima, izrazima lica koji odaju emocionalni doživljaj osobe.
Prednosti asertivnog ponašanja nad drugim vidovima ponašanja su brojni, a neki od njih su:
- Asertivni ljudi poštuju sebe, svoje vreme I svoje želje
- Asertivni ljudi češće nego drugi dobijaju ono što žele
- Uspešno se nose sa zahtevnim situacijama
- Ne plaše se da iskažu svoje neslaganje
- Znaju da uvek imaju vise nego jednu opciju
- Veruju sebi i svojoj proceni
- Rešavanju konfliktne situacije umesto da ih izbegavaju
- Osećaju se samopouzdano i nastupaju samouvereno
- Zdravi su!
Ovo poslednje je jako značajno jer u osnovi mnogih psihosomatskih oboljenja i neurotskih ispoljavanja stoji konflikt izmedju potreba i ulaganje napora u njihovo zadovoljenje, dugotrajno trpljenje neprijatnih odnosa i situacija, ostajanje u nezadovoljavajućim životnim okolnostima. Nasuprot ovome, asertivnost podrazumeva aktivno ostvarivanje sopstvenih ciljeva, aktivno rešavanje problema, preuzimanje koraka za rešavanje problemskih I konfliktnih situacija.
Zašto onda nismo asertivni?
Ipak , mnogi ljudi izbegavaju da pokažu asertivnost. U osnovi toga leže duboko ukorenjena disfunkcionalna uverenja, kao što je npr. strah od toga da ćemo postavljanjem granica i zauzimanjem za svoje potrebe povrediti ili razočarati nekoga, stah da ne naljutimo druge, što bi moglo da dovede do odbacivanja ili napuštanja od strane te osobe. Neke osobe imaju ideju da mogu da ostvare poštovanje drugih jedino ukoliko se ponašaju agresivno, čime smatraju da pokazuju da poštuju sebe. Razlog ovih i sličnih uverenja najčešće leži u vaspitanju, odrastanju u porodičnoj i kulturnoj sredini koja gaji ovakva uverenja, te se ona prenose generacijama bez potrebe da se preispitaju i provere u realnosti.
Ako je neko odrastao u porodici u kojoj mu nije bilo dozvoljeno da kaže da nešto neće, ne želi, da kaže šta želi i šta mu treba, u odraslom dobu imaće manje šanse da bude u kontaktu sa svojim potrebama, nedostajaće mu veštine za asertivno ponašanje i tražiće manipulativne i neadekvatne načine da dodje do nekakvog zadovoljenja sopstvenih potreba. Asertivno ponašanje je nešto što je moguće naučiti u bilo kojoj životnoj dobi i kada jednom ovladamo ovim veštinama, retko dolazimo u situaciju da se vraćamo ranijim obrascima funkcionisanja. U Kabinetu Agora u radu na asertivnosti sa klijentima rade obučeni psihoterapeuti Kognitivno-bihejvioralne, Geštat psihoterapije i Transakcione analize.
Da bismo mogli da budemo asertivni potrebno je najpre da spoznamo sebe, svoje potrebe i svoje želje jer ako nismo sigurni, ako smo i sami u dilemi oko toga šta je naša potreba teže će nam biti da to predočimo drugima, da postavimo granice ili odbijemo nešto oko čega ni sami nismo sigurni da li to želimo ili ne.
Sledeći korak je da znamo koja su naša prava. Svaka osoba na svetu ima pravo da bude poštovana, da se brine o sebi, da bude bezbedna, svaka osoba ima pravo da misli za sebe i snosi odgovornost za vlastite izbore. Da radi stvari na svoj način. Svako ima pravo da pogreši i promeni odluku. Svako ima pravo da traži ono što mu je potrebno i da odbije ono što ne želi. Asertivne osobe poštuju svoja prava i svoje potrebe jednako kao druge ljude i njihove potrebe.
Poseban deo posvetiću priči o osećanjima.
Kada je reč o promenama u ličnosti, one najčešće započinju promenama u ponašanju, jer je ponašanje ono što nam je najlakše da držimo pod svesnom kontrolom, a promene u ovoj oblasti su najlakše i najbrže ostvarljive i lako uočljive. Kako se ponašanje menja tako se menja i odgovor, reakcija sredine je drugačija, ishodi situacija bivaju drugačiji, time se menja i način razmišljanja, a sa novim značenjem koje pridajemo odredjenim situacijama nastaju još dublje promene, na nivou osećanja. Ovo važi i kad je u pitanju asertivno ponašanje. Zato sa svojim klijentima uvek na početku dogovaram promenu ponašanja iako u prvo vreme se to ponašanje osobi može činiti neprirodno, veštački. Kasnije ono sve više postaje deo nas, postaje sve prirodnije i lakše, te i ova promena kao i svaka druga podrazumeva istrajnost i strpljenje. U radu na asertivnosti značajno je doći i do promene osećanja, jer nema asertivnosti bez adekvatnog emocionalnog odgovora. Postoje četiri osnovne emocije, a to su strah, tuga, sreća i ljutnja i iskazivanje svake od njih je potrebno i zdravo. Svaka od ovih emocija ima svoju biološku funkciju i negiranje ili potiskivanje bilo koje od ovih emocija može voditi može voditi ozbiljnim problemima i dubokom nezadovoljstvu. Tako da je nekad sasvim adekvatno i prikladno pokazati ljutnju, naljutiti se zaista, bez potrebe da pritom izgledamo ,,fino“, nekad je potrebno i funkcionalno pokazati strah ili tugu bez bojazni da bi to nekome moglo izgledati npr. ,,kukavički“.
Serbian 
English