Psihosomatska oboljenja su oboljenja različitih organa i sistema kod kojih emocionalni faktori
igraju važnu, možda čak i jedinu, uzročnu ulogu. Važno je naglasiti da ova oboljenja imaju svoje
somatske činioce (npr. znanja iz gestroenterologije nam ukazuju na helikobakter pilori kao
uzrok ulkusne bolesti), ali su psihološki činioci značajan pomažući faktor u razvoju ovih
oboljenja. Većina psihosomatskih oboljenja su u vezi sa poremećenom funkcijom autonomnog
nervnog sistema (vegetativnog, simpatičkog i parasimpatičkog sistema). Neke od češćih
psihosomatskih bolesti su: astma, dermatitis, urtikarija, ulkus, mukozni i ulcerozni kolitis, ali i
mnoge druge. Termin psihosomatski sugeriše interakciju između psihe i tela. Izraz
psihofiziološki je savremeniji i sugeriše da fiziološki procesi neuroendokrinog sistema proizvode
ili utiču na ponašanje i procese mišljenja, jednom reči, na psihički život, ali i obrnuto, psihičke
pojave menjaju fiziološko stanje. Najnoviji izraz koji opisuje ovu grupu poremećaja je
psihijatrijski poremećaji manifestovani telesnim simptomima. U daljem tekstu koristiću stari
izraz psihosomatski poremećaji.
Svako ko je video da osoba u ljutnji promeni boju lica, ili ko je uočio pojačan rad srca u stanjima
sraha ili ubrzano disanje u stanjima seksualnog uzbuđenja, proliv pred ispit zna da emocije
proizvode telesne promene. I laici, u svakodnevnom govoru, za mnoga emocionalna ili
psihološka stanja upotrebljavaju simbolične opise telesnih simptoma, npr. uvlači mi se pod
kožu, krv mi je proključala, srce je htelo da mi iskoči, ta situacija me je razbolela…
Prolazna emocionalna promena proizvodi oštećenje funkcije nekog organa ili sistema, koje je
vremenski ograničeno. Stalna ili učestano ponavljana emocionalna stanja, mogu da proizvedu
hronične funkcionalne promene, koje u sledećoj etapi mogu da dovedu do promene ili povrede
nekog organa.
Psihosomatske bolesti se često dovode u vezu sa stresom. Pojam stresa označava i izražava
unutrašnju, psihičku reakciju osobe, emocionalni odgovor na stresnu situaciju, a ne spoljašnju
stresnu situaciju, kao što se najčešže misli. Dakle, da li neko stanje izaziva stres ili ne, ne zavisi
toliko od snage, intenziteta i iznenadnosti spoljne stimulacije, koliko od emocionalnog odgovora
određene ličnosti. Stres odgovoran za psihosomatsku bolest je emocionalni stres udružen sa
konfliktom koji sprečava pražnjenje afekta.
Naše postojanje je telesno utemeljeno. Sve što nam se kao osobama dešava, dešava se
prvenstveno u fizičkom smislu, isto koliko i u psihološkom.
Kepner objašnjava prirodu psihosomatskih fenomena jednim kreativnim primerom.
Pretpostavlja situaciju u kojoj jedna osoba treba da prenese drugoj osobi neku važnu poruku,
kaže da će poruka biti isporučena ako je osoba koja treba da primi poruku prijemčiva, sa druge
strane, ako osoba koja treba da primi poruku ne želi da ima bilo šta sa pošiljaocem, ako bi rado
da porekne da pošiljalac uopšte i postoji, ili pak ukoliko pošiljac može da komunicira samo na
relativno nepoznatom jeziku, onda će biti veoma teško da se poruka prenese. Pod
pretpostavkom da postoji jaz između primaoca i pošiljaoca, pošiljaoc mora praktično da pogodi
primaoca tačno u glavu da bi ovaj bio spreman da komunicira. Na taj način različiti simptomi, a
naročito oni telesne prirode komuniciraju sa nama. Neki važni aspekti uporno traže da se iskažu
uprkos činjenici da ih uporno otudjujemo i ignorišemo i što ih više ne registrujemo to oni bivaju
glasniji u pokušaju da se ispolje u svesti. Ti otuđeni aspekti ličnosti nemaju drugi način nego da
sa nama komunicira neverbalno o stvarima koje su za nas važne. Zapravo i nije čudno što naše
telo često mora da učini nešto drastično – migrene, bolovi u ledjima, impotencija, čir na
želudcu, kako bi privukao našu pažnju.
U psihološkom smislu postoji izvesna komunikacija koja se odvija preko simptoma. Poruka ,,ne
ostavi me“ ili ,,brini o meni“ je česta kod ovih poremećaja. Ima i drugačijih primera, npr.
pacijenti mogu da izraze svoje neslaganje ili ljutnju kroz flatulenciju, pojačane gasove, nadutost
stomaka.
Nazalost nauka još uvek nema tačan odgovor na pitanje gde će se psihosomatsko oboljenje
lokalizovati, koji organ će biti zahvaćen.
Različite teorije to objašnjavaju na različit način, navešću neke od njih:
Adler: Izbor organa uslovljen je njegovom prethodnom manjom vrednošću i željom za
kompenzacijom
Aleksander: Izbor organa i način reakcije uslovljeni su tipom konfliktne situacije, tj
odbrambenim mehanizmom
Frojd: Izbor organa i tip poremećaja uslovljeni su tipom rasporeda libidonozne energije, tj tipom
erogenizacije organa
Prema Flanders-Danberovoj, jednoj od pionira psihosomatike, profil ličnosti ima veliki udeo u
izboru. Za koronarnu bolest to je prevelika ambicija, naporan rad, angažovanost obavezama,
razdražljivo nestrpljenje, hostilnost…
Novija shvatanja ukazuju na mogućnost da izbor organa pada na one organe koji su usled
hiperaktivnosti postali istrošeni iscrpleni.
Rad na psihosomatici:
U Gestaltu se simptom smatra činom integracije. Osoba ga ne stvara sama, već u kontaktu sa
svojim okruženjem, pa stoga, pažnju ne usmeravamo na značenje simptoma, već na novo
iskustvo u pravcu otvaranja ka odnosu.
Terapeut se nalazi pred zadatkom da pomogne klijentu da poruke svog tela učini razumljivim,
da razreši nedovršene situacije koje su zahtevale od osobe da otuđi određeni deo selfa, i da
tako popuni praznine u organizmu.
Prvi korak ovde je transformacija delimične projekcije u potpunu, putem identifikacije sa
oštećenim organom. Ovo je praćeno iskustvenim kvalitetima, željama i osećanjima koji se
projektuju.
Druga faza je osvešćivanje procesa. Kako to funkcioniše? U nekom trenutku terapeut intuitivno
uhvati „skriptni” karakter izjave osobe ili emocionalno uzbuđenje i pita pacijenta, „Kome su
upućena ova osećanja?”. U ovom trenutku može se pojaviti neka osoba iz pacijentovog života.
U ovom trenutku može se pojaviti neka osoba iz pacijentovog života. Ovo je važna stvar za
razumevanje interpersonalnog karaktera simptoma.
Odlučujuća faza je treća, faza asimilacije projekcije. U suštini, ona se sastoji od preuzimanja
odgovornosti za doživljavanje tih želja ili osećanja koji su pripisani delu tela i/ili drugoj osobi.
Četvrta faza je faza potpunog preokreta retrofleksije. U ovom procesu se testira stabilnost
novootkrivene odgovornosti (npr. u trenutnim interakcijama sa drugim članovima grupe, u
slučaju grupnog rada).
Naše uobičajene šeme ponašanja (kreativna adaptacija) koje su i telesne, stalno se vraćaju, te je
neophodno da, kad smo klijenta u doveli do uvida u kome je i njegovo telo drugačije-novo,
vežbati i ponavljati ovo ‘novo telo’ da bi naš nervni sistem, mišići, kosti… to ‘novo’ telo zapamtili
i ono postalo poznato i sigurno .
Serbian 
English 
