Kognitivno-bihejvioralna terapija je terapijski pristup psihološkim problemima zasnovana na teorijskim pretpostavkama i činjenicama o psihološkim problemima kao posledici pogrešnog učenja da na određene situacije reagujemo na neadekvatan način. Situacije (mesta, ljudi, odeća koju smo nosili) koje su po nečemu slične situacijama u kojima smo nekada doživeli strah visokog intenziteta (npr.panični napad) postaće “opasne” za nas u budućnosti i mi ćemo ih izbegavati. Ukoliko se ipak nađemo u tim situacijama, budnost našeg organizma će biti povećana, mi ćemo intenzivno ili manje intenzivno razmišljati o prošlom iskustvu i verovatno je da ćemo ponovo osetiti anksioznost ili strah. Verovatnije je da ćemo dosledno izbegavati da se ponovo nađemo tu, što nam trenutno donese olakšanje. Međutim, vremenom, baš zbog toga što nam donosi olakšanje – mi uporno izbegavamo određena mesta, ljude, aktivnosti, što kada se radi o značajnim oblastima u životu može da nam uskrati značajna iskustva. O ovim načinima nastanka i održavanja simptoma psiholoških problema govorili smo u tekstu: https://kabinetagora.rs/2020/09/kako-kognitivno-bihejvioralna-terapija-tumaci-psiholoske-probleme-i-kako-se-sa-njima-bori/
Na osnovu pretpostavke da se emocije, ponašanja pa čak i kognitivni obrasci razmišljanja uče, kognitivno-bihejvioralni psihoterapeuti razvijaju metode-tehnike odučavanja osobe od maladptivnih obrazaca. Kognitivno-bihejvioralni tretman je strogo strukturisan, ciljem orjentisan, relativno kratkog trajanja, simptom-orjentisan. Šta to znači?
U prvim susretima (najčešće dva do tri susreta) psihoterapeut kognitivno – bihejvioralne orjentacije ispituje, istražuje, otkriva sve činioce koji imaju ulogu u nastanku problema/poremećaja i načinu na koji se problem održava. Važni činioci koji imaju uticaj na nastanak problema po kognitivno -bihejvioralnoj teorijskoj orjentaciji su karakteristike ličnosti, stil vaspitanja, okolnosti koje su doprinele da se poremećaj javi, njegovo trajanje i intenzitet, načini na koje se osoba do tada borila sa tim. Ovaj proces podrazumeva dijagnostički intervju koji može (najčešće jeste) podržan baterijom upitnika/testova koji pomažu u razjašnjavanju slike o konkretnoj osobi i otkrivaju potencijalne slabo uočljive simptome.
Terapeut KBT orjentacije insistira na ovakvom pristupu jer je svaki psihoterapijski protokol za njega specifičan projekat gde svaki od gore navedenih činioca mora biti detaljno ispitan kako bi se precizno utvrdila njegova uloga u nastanku i naročito održavanju poremećaja. Svaki od navedenih činioca se tretira kao jedno “x” ili “y” koje igra ulogu u jednačini poremećaja.
Sledeći korak u KB tretmanu jeste postavljanje ciljeva terapije. Ciljeve terapije terapeut razmatra zajedno sa klijentom. Ciljevi se postavljaju tako da budu merljivi. Naime, mnogi klijenti imaju nejasne ciljeve koje žele da postignu putem psihoterapije, mnogi imaju nerealne ciljeve koje nekada psihoterapija kao jedina metoda ne može dostići (već je recimo potrebna farmakoterapija ili intervencija na socijalnom planu), mnogi nisu svesni sopstvene uloge u psihoterapiji kao ni svojih obrazaca ponašanja kojima sami doprinose pogoršanju stanja itd. Ciljevi predstavljaju osnov za dalje korake, orjentišu i klijenta i psihoterapeuta pri donošenju plana terapije i odabiru tehnika koje će se primenjivati koje će dovesti do njihovog ostvarivanja.
Dakle, u toku prvih par seansi, na osnovu jasno utvrđenih uzroka i okolnosti koje održavaju poremećaj, sa klijentom se detaljno razmatra šta se i kako desilo, na koji način se taj problem održava i koja je uloga same osobe u svemu tome, određuju se ciljevi koje će zajedno postići terapijom. Detaljno razmatranje podrazumeva da terapeut objasni i razjasni klijentu kako funkcioniše poremećaj, na koji način nastaje i ponovo, kako se održava. Na osnovu ovoga, terapeut i klijent prave plan terapije, paket terapeutskih tehnika koje će se primenjivati.
Terapeutske tehnike koje se koriste u bihejvioralno-kognitivnoj terapiji odnose se na intervencije koje su usmerene na kontrolu situacija koje izazivaju simptome, i kontrolu samih psihopatoloških ispoljavanja (emocija, misli, ponašanja) ….
Ovo podrazumeva da terapeut klijentu, na osnovu prvobitnog ispitivanja sugeriše načine ponašanja koje će osoba primenjivati van terapijskih seansi. To konkretno znači da klijent uči određene tehnike, kao npr. tehnike relaksacije (vežbe disanja, relaksaciju) (kontrola emocionalne reakcije) i primenjuje ih u svim situacijama (kontrola situacije) koje izazivaju simptome koji su podložni promeni (smirivanju) ovim vežbama. Ili, klijent će primenjivati te vežbe u nekim, unapred određenim situacijama. Zašto bi klijent to radio? Zato što se upornim, doslednim, ponovljenim izvođenjem ovih vežbi oslabljuje veza između npr. straha i određenih mesta (ljudi, situacija), te postepeno (nakon velikog broja pokušaja) strah nestaje kada se osoba nađe u ovoj situaciji. Ovakva praksa je zasnovana na naučnim dokazima o tome da odeređeni načini ponašanja (npr. načinom disanja, suočavanjem sa strahom) smanjuje strah. KB terapeut veruje i podstiče klijenta da iskusi “na svojoj koži” šta može da mu pomogne u realnom vremenu i prostoru. Drugi primer su ponašanja suočavanja sa situacijama koje osoba izbegava.Mi često izbegavamo mesta, ljude, a naročito misli, jer ih se plašimo. Navešćemo samo neke od tih situacija koje su nam svima bliske – neke socijalne situacije, opsesivne misli, neprijatni osećaj neizdržljive brige… Klijent dobija obrazloženu sugestiju da se umesto da izbegava, suoči sa situacijama, ljudima ili mislima koje ga plaše. To suočavanje će biti postepeno, na unapred planiran način (plan terapije), sa unapred uvežbanim tehnikama koje će mu pomoći da mu ta situacija bude što je moguće manje neprijatna. Suočavanjem sa tim situacijama osoba uspeva da, korak po korak iskusi da je u stanju da ponovo uspostavi kontrolu nad sobom, nad simptomom, što povratno deluje na povećanje osećanja samopouzdanja. Postepeno, strah se smanjuje tako što organizam/mozak/osoba uči da strah ne mora da bude tako jak, osoba uči kako da smanjuje taj strah, i konačno te situacije, mesta i ljudi, misli, postepeno (kolokvijalno–spontano, “nesvesno”) više ne deluju tako strašno, užasno, tužno…Radi se o načinu učenja koje je zasnovano na neuro-biološkim procesima, procesima koji su potvrđeni u laboratorijskim uslovima i dokazani u teoriji, i na osnovu kojih su formirane tehnike KB tretmana.
Osim pomenutih tehnika relaksacije (vežbe disanja, vežbe progresivne mišićne relaksacije) koriste se i tehnike koje su usmerene na otkrivanje disfunkcionalnih načina razmišljanja koji su nezaobilazan faktor u nastajanju i održavanju psihičkih problema. Ma šta da se dešava, nama ili u okolini, način na koji mi to vidimo i tumačimo značajno utiče na to kako ćemo se ponašati i kako ćemo se osećati. Za nekoga je stres zasnivanja radnog odnosa, za nekog je to izazov, za nekoga je tuga/melanholija uobičajeno emocionalno stanje, za nekog ko je veselog temperamenta nesanica je nepodnošljiva…Neko brine bez prestanka, neko je ležeran i teško shvata zašto ljudi brinu oko sitnica. Intervencije na nivou načina razmišljanja najčešće podrazumevaju uporan monitoring (obraćanje pažnje, praćenje, zapisivanje) svojih misli u situacijama kada se oseća neprijatno, dakle u svakodnovenom životu. Razumljivo, način na koji razmišljamo ima ogromnu ulogu u psihičkim problemima, a nismo uvek svesni na koji način naše procene dovode do toga da se osećamo loše. Od klijenta se očekuje da detektuje, registruje na koji način automatski, bez disputacije, gleda na “život”, sebe i na druge ljude. Nakon detekcije tog načina razmišljanja, terapeut i klijent zajedno otkrivaju tzv. “disfunkcionalne misli” i kako one utiču na održavanje problema i klijent uči na koji način da razmišlja da bi se adekvatno suočio sa problemom, da ne bi izazivao strah, da ne bi još dublje tonuo u depresiju, da se ne bi ljutio na sve oko sebe itd.
Svaka od tehnika koju primenjuju kognitivno-bihejvioralni terapeuti se, dakle, unapred planira i primenjuje tokom svakodnevnog života, između seansi. Efekat primenjivanja tehnike u svakodnevnom životu se prati samoocenama. To podrazumeva da osoba prati intenzitet, trajanje i eventualne promene u simptomatologiji i da te informacije deli sa terapeutom, kako bi zajedno utvrdili učinak tehnike, otkrili zašto su efekti manji od očekivanih i eventualno korigovali tehniku.
Da sumiramo, kognitivno-bihejvioralna terapija je:
- strukturisana (ima tačno određen plan tehnika koje se primenjuju na osnovu ispitivanja mehanizama kako je nastao psihički problem i kako se održava),
- ciljem orjentisana (merljivi ciljevi postignuti zajedno sa klijentom)
- vremenski ograničena –traje prosečno 10- 15 seansi
- sa aktivnim učešćem klijenta u svakodnevnim aktivnostima van seansi
- orjentisana na simptomatologiju (emocije, ponašanje, mišljenje)
Image by <a href=“https://pixabay.com/users/geralt-9301/?utm_source=link-attribution&utm_medium=referral&utm_campaign=image&utm_content=2778019″>Gerd Altmann</a> from <a href=“https://pixabay.com/?utm_source=link-attribution&utm_medium=referral&utm_campaign=image&utm_content=2778019″>Pixabay</a>
Serbian 
English