Depresivno raspoloženje, gubitak interesovanja i uživanja, povećana zamorljivost, pad ili gubitak nagona, poremećaj spavanja su tipični simptomi depresije, i sve ovo je potrebno da traje minimum 4 nedelje kako bismo mogli da pričamo o kliničkoj depresiji.
Depresija je termin koji se koristi da označi mnoge stvari. Može biti termin koji se u normalnom razgovoru koristi kao pad raspoloženja ili neraspoloženje. Može da bude iz psihotičnog spektra i mogu biti pridružene halucinacije, sumanute ideje, interpretativne ideje i sl.
Ono na šta se psihoterapija usresređuje jesu neurotične depresije. Ova vrsta depresije se karakteriše padom raspoloženja, pojavom izuzetne tuge, razočarenja, usamljenosti, beznađa, nedostatak vere u sebe i osećaj krivice i niže vrednosti.
Od svih stvari koje su poznate o depresiji, počev od dijagnostičkih kriterijuma depresije do njenih mogućih bioloških uzroka, smatram da je jedna od jako bitnih karakteristika depresije ta što je ona najčešće prekrivena. Neretko postoji strah od depresivnosti i tužnih emocija, i samim tim često se javljaju ponašanja, stavovi, interesovanja, koja kao da izbegavaju doživljavanje tuge. Za mnoge ljude je depresija sinonim za suicidalnost, za bezizlazno stanje, i za nešto što nema leka. Ovome doprinosi senzacionalističko izjavljivanje depresije različitih medija, koji kao da koriste određenja stanja zarad brže zarade. Ovo sve stvara utisak da je depresija nešto što pada sa neba, što može da pogodi i ubije svakog, i da ne treba pričati niti je deliti sa nekim. Naravno, realnost je mnogo drugačija.
Određena vrsta terapeuta i sama ima negativne reakcije i strahove na depresivne pacijente (pogotovo na teže slučajeve), te se oni neretko šalju dalje, sa njima izbegava da se radi, jer su okarakterisani kao“rizična grupa“. U ovakvim situacijama terapeut sam mora da stekne sigurnost i smirenost, kako bi mogao da istraži i sazna odakle se ovako nešto javlja, u suprotnom terapeut može biti preplavljen sadržajima koje donosi pacijent, a to terapiju ne vodi nikuda.
Ovi strahovi koje terapeut ima ga često nagnaju da se služi izjavama koje ohrabruju pacijenta da se pokrene i pobedi pasivnost i smanjeno raspoloženje (izjave tipa: „Svi mi kroz to prolazimo“,“Ti to možeš“,“Imaš porodicu, imaš za šta da živiš“, i slično). Pacijenta bi trebalo, na početku, osloboditi osećanja obaveze da je njegovo raspoloženje njegova odgovornost, kako bi moglo da se krene u analizu sadržaja koje on donosi.
Ono što sam takođe sretao u praksi jeste i manjak sadržaja kada su depresivni pacijenti u pitanju. Osećaj da reči moraju da im se vade iz usta, o njima nikako da se priča, i kao da na neki način pokušavaju da testiraju terapeuta da li će on uspeti da dokuči šta nije u redu sa njima, i da ih iz toga izvuče.
Opšta mesta koja se pojavljuju u radu sa depresivnim pacijentima jesu teme gubitka, stida, krivice, straha od neuspeha i osećanja manje vrednosti i kompetentnosti. Ove teme se obrađuju više puta na različitim nivoima u toku terapijskog procesa, kako bi bili na adekvatan način shvaćeni i doživljeni.
Frekvencija seansi treba biti do dve nedeljno, ali treba voditi računa o tome da se pacijenti ne učine pasivnim i zavisnim, već da sami preuzmi inicijativu. Izlečenje i prolazak kroz depresiju je moguć, samo je pitanje da li ćete naći dovoljno stručnog terapeuta koji vam sa tim može pomoći. I samo preispitivanje terapeuta treba obaviti u razgovoru sa njim.
Serbian 
English 
