Jedna od popularnih pretraga na internetu je “Kako da porastem?”. Ovo je pitanje koje postavljaju tinejdžeri i oni koji se tom periodu približavaju. Ono predstavlja signal da je slika tela i dalje briga broj jedan u ovom vrlo osetljivom i zahtevnom životnom periodu. U ovom tekstu pisaću, iz svog ugla naravno, o tome šta se dešava u ovom trenutku u vremenu, i zašto je visina, težina, izgled uopšte toliko bitan, kao i o tome kako možete da se borite sa svojim nesigurnostima ili nesigurnostima vaće dece.

Za početak, pubertet je vreme velikih fizičkih promena i u tom vremenu deca koja postaju mladi ljudi se često (vrlo razumljivo), pitaju šta je ovde normalno, a šta nije. Nikako ne pomaže to što je pubertet vrlo individualna stvar, tačnije počinje u različito vreme, traje različito, ima različit tok za svakoga u zavisnosti od nasledne osnove koju ima. Za devojčice obično počinje oko 11te godine, ali raspon za početak je od 8me do 14te godine, za dečake prosek je oko 13te godine sa istim rasponom (11 – 16). To je složićete se veliki raspon, vratiću se na to kasnije. Na sve to rast je neproporcionalan – rastu prvo šake i stopala što može da učini da pubertetlije deluju trapavo, noge i ruke rastu sledeće, zatim se šire ramena kod dečaka i kukovi kod devojčica, i na kraju se izduži i trup. Hormoni “divljaju” i šta god da se dešava njihova je “krivica”, ali o tome drugom prilikom.

Druga bitna stvar koja se dešava je da dečaci i devojčice počinju svoje odvajanje od roditelja, tačnije ulaze u proces završavanja jednog ogromnog projekta koji se zove odrastanje. Ulazak u pubertet je dakle početak kraja postajanja odraslim… bar fizički gledano. (Psihološki bojim se nismo tako dobro isprogramirani tako da odrastanje može zaista da se oduži i da čak i u četrdesetim i pedesetim “deca” nisu u stanju da vide svoje roditelje kao sebi jednake, odrasle ljude već oni zauvek ostaju mama i tata koji su odgovorni, krivi za sve, i tako dalje i tako bliže.) Kada se odvajaju od roditelja mladi se okreću svojim vršnjacima za procenu, sud, informacije, podršku, kritiku… za veliki deo onoga što je bila funkcija roditelja do tog trenutka. Ovo je normalan, prirodan proces. Ali situacija se tu komplikuje zato što je u tim grupama sada “neophodno” uspostaviti neke hijerarhijske odnose, za čim nema potrebe u porodici – jasno je da roditelji imaju moć a deca ne. U vršnjačkim grupama koje nastaju u tom trenutku pojačava se, ono što je u izvesnoj meri prisutno od vrtića, pojačava se borba za moć. Ko je vođa, ko je pratilac, ko je nepoželjan? Ko je pobednik, a ko luzer? Ko pripada kojoj tinejdžerskoj kasti i kako je koja grupa pozicionirana po statusu? To su samo neke od stvari koje se odlučuju i dešavaju u socijalnom životu dece koja postaju mladi ljudi. 

Kriterijumi koji su presudni u odlučivanju koliko izbora uopšte ima mlada osoba se na ovaj ili onaj način vrte oko fizičkog izgleda i imidža. Ovo je delom evoluciona stvar – dobar izgled je našim precima u kamenom i kasnijim dobima, značio da je neko zdrav i zato poželjan partner za razmnožavanje, što ste bolje izgledali veća je bila verovatnoća da ćete uspeti da prenesete svoj genetski materijal narednoj generaciji. Deluje smisleno evoluciono gledano, zar ne? Problem je naravno u tome što je naša situacija dramatično drugačija, i u izobilju u kome živimo, veliki broj ljudi je zdrav ili dovoljno zdrav i živi dugo, značajno duže nego naši preci čoveci 😊 tako da zdravlje više nije toliko diskriminišući kriterijum. Drugi problem je što je ideja toga šta je privlačno određena nekakvim društvenim ’dogovorom’ koji je posledica žestokog marketinga multinacionalnih kompanija, društvenih mreža i koji kao postavljeni cilj ima zaradu, a ne dobrobit pojedinaca. 

Mladim ljudima i deci se servira ideja da treba da izgledaju idealno, da treba da imaju idealan život, da treba da budu idealni da bi mogli da nađu svoje mesto na svetu, da bi mogli da budu prihvaćeni i da pripadaju, da budu voljeni. Ova ideja se trenutno najviše ’prodaje’ kroz društvene mreže i idealni imidž influensera i jutjubera koji je u velikom broju slučajeva lažan, izmišljen, odglumljen i sračunat na dobijanje novih pratilaca, lajkova, deljenja koji su postali mera osobe.

U takvoj klimi i takvom vremenu imidž je bitan. Bitno je kako izgledam i kako će drugi da me vide jer to određuje moju vrednost. Bitno je da porastem do određene visine. Za dečake što više to bolje, za devojčice ne baš, kao poželjniji rast je doživljen srednji do nizak. Moja ćerka je do relativno skoro postavljala pitanje Kad ću da porastem? Zašto ne rastem? Kada sam je pitala zašto je to bitno, odgovorila je da je strah da ne ostane mala. Nazad na ovaj veliki raspon vezan za početak puberteta, svi oko nje su krenuli da rastu i ona se uplašila da to neće njoj da se desi. Međutim kad sam je skoro pitala da li je to još uvek brine, rekla je – Ne, nije dobro kad si visočija od svih, a i ovako me teže pogode kad igramo između dve vatre. Tu se vidi odrastanje – jer je veći izbor partnera kad nisi preterano visoka, i vidi se i dečije – moje telo je super zato što mi služi da pobedim.

Za problem sa slikom svog tela (body image) presudna je ta promena perspektive – postaje sekundarno “moje telo je zdravo, snažno i služi mi” (mogu da trčim, pravim zvezdu, skočim visoko), a postaje primarno “kako moje telo izgleda” (drugima). I kada ga upoređujemo sa savršenim slikama na društvenim mrežama, ma kakvo bilo ono ne može da pobedi. Bez obzira što negde u glavi stoji i ta informacija, da su slike sređivane, poze mudro odabrane, filteri maksimalno iskorišćeni… suočeni sa savršenom slikom naši adolescenti počinju da brinu, da “ispravljaju” svoja zdrava i prava tela, da ih mrze i doživljavaju kao neprijatelja, da pate…  Da se razumemo, bilo je toga uvek jer to jeste vreme otkrivanja sebe i uklapanja u društveni okvir širi od porodice. Sve generacije su prolazile kroz sličan proces. Ono što je sada drugačije je da se od tih slika lažnih idealnih života ne može pobeći, one su svuda. Do skoro je mali procenat ljudi davao prikaz “idealnog”, uglavnom holivudske zvezde i modeli, no sada to je i Marija iz trećeg ulaza, i Marko iz Kruševca, i Jovana iz IV/2, i ona što je provela zivot putujući sa roditeljima po svetu, i onaj što nije imao novac za nove patike… I to je mnogo opasnije jer je pritisak da se bude savrčen i uspešan (što pre) mnogo veći, nego kad ima tamo neki Bred Pit i ima neka Monika Beluči… koji su nam daleki i predstavljaju izuzetak, a ne pravilo. 

Šta možemo sa svim tim? Možemo da gradimo samopouzdanje tako što ćemo da potenciramo da su deca, mladi, a i odrasli, dobri zato što jesu, a ne zato što uspevaju. To je najbolja preventivna akcija. Poručivati iznova i iznova dok rastu – Ti vrediš bezuslovno. Ti si u redu bezuslovno. Volim te bezuslovno. Srećna sam što sam te rodila/ što sam ti tata, baš tebe/i takvom/j. Poručujte to akcijama, rečima. A ako ima mladih koji ovo čitaju poručite to sami sebi i dozvolite da vaše jedinstveno, nesavršeno telo bude to što jeste, ništa manje i ništa više. Vaše, nesavršeno, jedinstveno. Zapamtite da je jedan od zadataka koje trenutno imate, da naučite da uživate u tom telu, što je samo vaše.

Na kraju hoću da podelim sa vama nešto što mislim da treba da postane naša kolektivna mantra, i da ga ponavljamo i sebi i drugima opet i opet. Divna transakciona analitičarka Perl Drego je to nedavno predložila na jednom od svojih predavanja kao nešto što je dobro ponavljati deci i mladima koji imaju problema sa učenjem, mada će podjednako dobro delovati na bilo koga ko je nezadovoljan sobom i svojim uspehom. Stalno ponavljajte sebi i drugima:

TI SI OK.

JA SAM OK.

ONI SU OK.

MI SMO SVI OK ZAJEDNO.

Možete umesto OK reći “u redu”, ali nemojte izostavljati ni jednu od rečenica. Bitno je da budemo u ++ poziciji sa drugima i svetom, jer ako smo u poziciji da neko ne valja, uvek neko neće valjati – danas je to neko drugi, ali već sutra to mogu biti ja.

Leave a Reply