Kognitivno- bihejvioralna terapija je psihoterapija zasnovana na pretpostavci da humani subjekt – individua kroz svoj proces odrastanja uči određene modele ponašanja, emotivnog reagovanja i načina gledanja na svet, druge ljude i sebe. Ova pretpostavka, koja nam je zapravo svima bliska, implicira da ukoliko pojedinac “pogrešno” nauči da u određenim situacijama reaguje motorički ili emocionalno na pogrešan način (da se plaši u situacijama koje realno nisu toliko opasne), i da o određenim stvarima misli na određeni način (npr. ukoliko doživljava panični napad misli da će umreti), psihoterapija mu može pomoći da odustane od tih maladaptivnih navika i nauči adaptivne, zdrave, racionalne obrasce ponašanja, emocija i mišljenja.
Dakle, kognitivno-bihejvioralna terapija pretpostavlja da je disfunkcionalna emocionalna ispoljavanja, ili simptome negativnih emocija, osoba naučila tokom odrastanja i sazrevanja, te je usmerena na načine odučavanja od istog.
Kognitivno- bihejvioralna psihoterapija se oslanja na dostignuća iz više savremenih teorija učenja kao i na laboratorijske nalaze. U tom smislu, metode koje koristi osmišljene su na osnovu rezultata eksperimentalnih studija i teorijskih pretpostavki.
Emocionalne reakcije poput straha (koji je centralni simptom različitih vrsta neuroza), osećaja bespomoćnosti i bezvoljnosti, tuge (kod depresivnosti) i drugih – naučene su, stečene, u kompleksnom miljeu čovekovog sazrevanja. Strah koji je inače univerzalna zaštitna reakcija organizma i ima za cilj da se organizam bori ili pobegne od potencijalne opasnosti, počinje da se javlja u situacijama koje sa sobom ne nose realnu opasnost. Osoba je dakle naučila da je neka situacija, ili često misao, opasna i reaguje na tu situaciju strahom. Osoba je takvu reakciju stekla, ne javlja se prirodno i u tim situacijama se nije javljala ranije. Naučila je da se plaši na nekoliko načina: tako što je ili doživela strah u toj situaciji u nekom momentu (a ranije u tim situacijama nije osećala strah); dobila je informaciju (zaključila) da je ta situacija opasna ili je tu situaciju pogrešno ocenila kao opasnu i pogrešno je tumači kao opasnu; posmatrala je model (drugu osobu, najčešće roditelje) koji se plaše u situacijama koje možda same po sebi nose određenu dozu opasnosti, ali realno nisu toliko opasne koliko intenzivno osoba doživljava strah u njima. S obzirom da je strah izuzetno neprijatno iskustvo, osoba da bi ga izbegla, izbegava sve situacije u kojima će doživeti strah. Izbegavanjem tih situacija osoba se oseća sigurno, mirno, spokojno. Međutim, to je siguran put da se strah održava. Osoba stiče naviku da je mirna sve dok se ne suoči sa tim, i strah perzistira – jer on čuva osobu. Većina ljudi ipak doživi da umesto da strah nestane, on počne da se širi i na druge situacije i tu se stvar komplikuje.
Navešćemo nekoliko jednostavnih primera: dete posmatra agresivnog junaka na TV-u i samo počinje da ispoljava agresivno ponašanje, dete posmatra roditelje koji ispoljavaju strah od nekih životinja i samo, bez realnog iskustva sa tim životinjama, počinje da ispoljava strah od njih. Radi se o tzv. učenju po modelu. Nije strano da je ovakvih primera svuda oko nas. Dete je naučilo da je određena životinja opasna iako se nikada sa tom životinjom nije srelo. Dete nije “rođeno” sa tim strahom, ono je to naučilo putem posmatranja strašljivog roditelja, usvojilo je informaciju o tome da je životinja opasna. Ili ukoliko dete za svaki dostignuti uspeh doživi reakciju roditelja koja ima smisao “to je normalno, nije to neki poseban uspeh” dete uči da ništa što postigne nije dovoljno. Ukoliko dobije kaznu za svaku grešku dete može da nauči perfekcionizam – da greške nisu prihvatljive, nedopustive su. Kada to dete odraste, za svaku grešku koju načini može kažnjavati sebe, ili razviti osećaj nedovoljnosti koji se javlja uvek u situacijama kad ne postigne vrhunski rezultat. Šta ako nije najbolje-nije li lako zamisliti da tako možemo razviti depresivnost? Da li nam se onda može desiti da nikada ne budemo zadovoljni sobom?
Drugi bliski primer je da se plašimo situacija koje imaju sličnosti sa situacijama u kojima smo ranije doživeli neprijatnost. Ukoliko smo nekada doživeli panični napad (koji je zapravo biološka stvar) na određenom mestu, uporno i bez izuzetka, po cenu disfunkcionalnosti, izbegavaćemo da ponovo budemo na tom mestu. Naučili smo da je to mesto opasno. Pogrešno smo naučili. Samo mesto gde se napad dogodio nema nikakve veze sa našim fiziološkim procesom, međutim, naš racio (ili čak pre naše nesvesno) je povezalo, i to automatskim putem, promptno, “iz jednog pokušaja” da je to mesto opasno, i mi ćemo bez racionalne osnove to mesto izbegavati, i nećemo razmišljati puno o tome… Sve dok ne krećemo ka “opasnom” mestu, mi se osećamo sigurno. To je nagrada za strah, i strah se održava, nagrađen je, to izbegavanje “radi svoj posao”, mi se ne plašimo dokle god ne krenemo “tamo”… Problem je očigledan- pogrešno povezivanje da je to mesto u vezi sa strahom, zaključak koji je automatski, bez promišljanja, stvoren samom činjenicom da smo se baš tu našli u momentu napada panike, dovodi do disfunkcionalnog ponašanja doslednog izbegavanja određenih mesta. Ukoliko su ta mesta važna, kao što je npr. radno mesto- posledice po život osobe ukoliko to opasno mesto izbegava su očigledne. Može se razviti agorafobija, strah od kretanja na otvorenim prostorima uz panični poremećaj (da će se panični napad dogoditi na mestima gde je teško dobiti pomoć i sl.), osoba vremenom shvati da je jedino mesto gde se oseća sigurno njen dom i malo prostora u blizini. I tu se priča ne završava. Ukoliko osoba, opet iz nekih razloga doživi novi panični napad, razvija se novi strah od sledećeg mesta, osoba uočava da se napad može desiti bilo gde i, radi svoje sigurnosti ograničava svoje kretanje pokušavajući da se oseća sigurno. Međutim, samo fizičko mesto nije “problem”, problem je panični napad, strah. Od straha nema gde pobeći…razvija se tzv. strah od straha. Strah od novog paničnog napada, gde sada misao o mogućem napadu izaziva pripremu organizma za borbu ili bekstvo – ili strah.
Mogućnosti su neograničene.
Kako će se tačno u individualnom iskustvu svake osobe ponaosob ovi strahovi razvijati, kako će se osoba sa njima suočavati i na koji način će ih posmatrati i tumačiti zavisi od mnogih okolnosti, premisa. Zavisi od osobina ličnosti i genetske osnove sa kojom smo rođeni, od iskustva i načina na koji smo to iskustvo obradili, od toga kakve smo poruke dobijali od roditelja (nagrade i kazne), od toga kakve smo modele imali ispred sebe i konačno od toga na koji način se suočavamo sa negativnim emocijama i kako o njima razmišljamo.
Kognitivno-bihejvioralna terapija istražuje svaki od ovih aspekata, utvrđuje koji je to tačno splet navedenih okolnosti doveo do toga da osoba pogrešno nauči određeni način ispoljavanja (emocija, ponašanja, mišljenja) i svojim metodama uči osobu kako da ta ispoljavanja zameni adaptivnim.
Kada se utvrdi koji su to okidači koji izazivaju (provociraju) negativne emocije, koje su to misli koje dovode do negativnih emocija, kako osoba tumači celu situaciju i simptome, i kako se to ponaša u vezi sa problemom – kognitivno-bihejvioralni terapeuti utiču na situacije koje provociraju neurotična (i druga maladaptivna ponašanja) sa jedne strane i na sama psihološka ispoljavanja sa druge strane. Tehničkim rečnikom – radi se na kontroli situacije sa jedne strane i na kontroli reakcije (emocije, ponašanja ili mišljenja) sa druge strane.
Kontrola situacije može da podrazumeva ono sa čime možemo da manipulišemo- ukoliko osoba ima strah od zatvorenog prostora, od vezivanja, od govora pred grupom ljudi, od otvorenih prostora, od toga da li će ili neće izvršti neki ritual koji mu nameće opsesivna misao, da li će ili neće pristupiti kupovini supstance od koje je zavisna – u toku terapije možemo dozirati u kojoj meri će se osoba izlagati toj provokativnoj situaciji. Ukoliko osoba ima na primer strah od “zaraze” te iracionalno pere ruke veći deo dana – možemo dozirati izloženost te osobe “prljavim” površinama i nastojati da utičemo na reakciju (strah). Ukoliko osoba ima strah od zatvorenih ili otvorenih prostora – možemo dozirati koliko će “zatvoren” ili “otvoren” prostor biti da bismo postepeno uticali na strah čiji intenzitet varira u zavisnosti od toga.
Kontrola reakcije se zasniva na uticaju na samo psihološko ispoljavanje- emociju, ponašanje i mišljenje. Navešćemo par primera. U laboratorijskim uslovima je dokazano da neki nečini ponašanja utiču na smanjenje straha. Takođe je dokazano da reakcija izbegavanja straha (uključujući i izbegavanje straha koji se javlja kao posledica opsesivnih misli aktivnim sprovođenjem rituala) ima suprotan efekat- strah se vremenom pojačava, a ne slabi. Ta činjenica se koristi u terapiji u vidu terapije izlaganjem situacijama i mislima koje izazivaju strah.
Kognitivno bihejvioralni tretman podrazumeva brižljivo strukturisan plan gde se uzimaju u obzir svi elementi koji su doveli da jedna osoba sa svojom istorijom učenja, vaspitanja, iskustva, počne da doživljava emocije koje je muče, koje ne želi, koje je opterećuju i čine je disfunkcionalnom. Na osnovu premisa (informacija o genetskoj predispoziciji, načina vaspitanja, istorije učenja u toku procesa sazrevanja, nagrade i kazne i modeli, načina ponašanja koja negativno utiču na poremećaj i disfunkcionalnog načina mišljenja) zajedno sa terapeutom otkriva se način na koji je osoba razvila maladaptivni način funkcionisanja –simptom. U dogovoru sa klijentom, a na osnovu naučno dokazanih metoda, kognitivno-bihejvioralni terapeut će napraviti individualni plan na koji način, u kojoj meri i kojom dinamikom će se osoba upustiti u određena ponašanja (relaksativne metode, izlaganje opasnim situacijama i mislima, razuveravanje i odustajanje od disfunkcionalnih životnih filozofija). Zavisno od individualnog načina ispoljavanja simptoma kod određene osobe, pravi se plan o tome koliko će se zastrašujući stimulusi predstavljati klijentu (mesta , misli, ponašanja), odnosno kontrola situacije sa jedne strane, i na koji način će se on sa njima suočavati, sa ciljem da nauči da oseća, misli i ponaša se tako da više ne doživljava simptome, što je kontrola reakcije (emotivne, ponašajne ili kognitivne) sa druge strane.
Kognitivno-bihejvioralna terapija u ovom svetlu je direktivna, vremenski ograničena, strukturisana i ciljem orjentisana na simptom, istražuje se način kako je on nastao ali je naglasak na setu terapijskih tehnika (uz aktivno učešće klijenta između seansi) koje bi trebalo da dovedu do smanjenja intenziteta ili potpunog nestajanja simptoma.
slika je preuzeta sa:
Serbian 
English 
