Kako raste mozak

Kakve veze imaju terapija igrom i razvoj mozga?

  Jedna od nama bitnih stvari, kao profesionalcima koji rade sa decom koja su najčešće u jako izazovnom periodu života i osetljivom stanju kada dođu kod nas, bila je da izaberemo dokazano efikasan nečin rada koji neće da nosi dodatni stres za naše male klijente kada dođu u Psihoterapijski kabinet Agora. Upravo zato smo izabrali terapiju igrom koja se u kliničkim istraživanjima pokazala efikasnom u radu sa različitim načinima na koje se mogu ispoljiti problemi kod dece. Ovaj vid terapije je dokazano dobar izbor za decu koja imaju probleme u socijalnim odnosima, povlače se u sebe, imaju poremećaj ponašanja, agresivni su, imaju probleme u školi ili probleme sa učenjem, imaju neku vrstu anksioznosti ili strahova, preživela su neki vid traume, imaju ADHD, prolaze kroz razvod roditelja… 

  Razlog za ovako široko  polje primene terapije igrom u radu sa decom je to što ona utiče na razvoj dečijeg mozga tako što ga podstiče dok istovremeno pomaže integraciju svih njegovih delova. Igra je upravo zbog toga osnovni način na koji dete komunicira sa svetom i izražava sebe, na koji uči o tom svetu koji ga okružuje, kako stvari rade, i mehanizam kroz koji formira fizičke, mentalne i socijalne veštine i veze, kako kaže Risa VanFlit.

Šta radi „niži“, a šta „viši“ mozak?

  Bitno je za roditelje da znaju da mozak nije u potpunosti formiran kada se dete rodi, već raste i formira se tokom njegovog razvoja do kraja adolescencije, pre svega u kontaktu sa neposrednim okruženjem. Naime, kada se dete rodi niži delovi mozga su formirani i to su oni koji omogućavaju biološke funkcije i reakcije. Moždano stablo, diencefalon i limbički sistem se bave time da nas održe u životu, uslovno rečeno. Ovi ‘niži’ delovi mozga se brinu o tome da nam rade i kako nam rade unutrašnji organi, kako se krećemo, kako doživljavamo svet čulima. Deo ‘nižeg’ mozga koji je bitan za psihološki razvoj i probleme je limbički sistem. Njegov posao je da proceni da li je situacija u kojoj se nalazimo ugrožavajuća i u kojoj meri i da izabere jednu od tri reakcije – bori se, beži ili se smrzne (‘fight, flight or freez’). Zato ga neki autori iz milošte zovu ‘mozak sisara’, dok su diencefalon i moždano stablo u toj analogiji ‘reptilski mozak’.

  Reakcije za koje je odgovoran limbički sistem su bazične reakcije koje su našim precima omugućile da prežive u svetu koji je bio pun opasnosti. Na samom početku svog života to su nam jedine reakcije na raspolaganju kada smo ljuti, uplašeni ili pod stresom (gladni, umorni, pospani…). Dete ne može da ih kontroliše, i ovo je uzrok napada besa ili dramatičnih reakcija na sitne povode, jer strukture koje su zadužene za to nisu još formirane.

  Kora velikog mozga (korteks) i centri koji su smešteni u njoj su zaduženi za regulaciju ponašanja, za ‘socijalno prihvatljive’ reakcije u situacijama kada smo ljuti, uplašeni ili pod stresom, za razumevanje uzroka i posledica, za pretvaranje doživljaja u reči… Ovaj deo mozga se razvija od kad se rodimo do kraja adolescencije (kod devojčica, znači, do 19te a kod dečaka do 24te godine) i njegov razvoj zavisi od toga u kakvoj sredini živimo, kakve modele imamo, kakvi se zahtevi postavljaju pred nas, za šta dobijamo više pažnje, kakve nam se prilike pružaju…

Šta se dešava u mozgu deteta? Kako terapija igrompomaže mozgu da ‘raste’?

  Greške koje roditelji često prave su uslovljene pretpostavkom da mozak deteta funkcioniše na isti način kao mozak odraslog čoveka i da zbog toga imaju nerealna očekivanja da dete može, ali neće da kontroliše svoje ponašanje. Istina je, ustvari, da dete tek stiče sposobnost da kontroliše svoje postupke i da mu je jako teško da to izvede uopšte, a naročito kada ima utisak da je na bilo koji način ugroženo (ljuto, uplašeno, gladno, pospano…) jer se tada automatski aktiviraju zaštitna ponašanja limbičkog sistema pa dete napada, beži ili izgubi mogućnost da reaguje. Ista stvar se dešava i odraslima, pa izgube kontrolu nad svojim ponašanjem kada su ljuti, uplašeni ili pod stresom samo mnogo ređe nego što je to slučaj sa decom jer je kontrola koju ima kora velikog mozga jača i omogućava izbor radnji.

  Jedna od stvari koju postižemo koristeći posebne tehnike terapije igrom je upravo da povećamo kontrolu koju ‘viši’ delovi mozga imaju nad ‘nižim’ i da dete na taj način, ostvarujući voljnu kontrolu, promeni problematične načine ponašanja. Ovo je naročito bitno kod dece koja imaju problema sa impulsivnošću, neadekvatnom agresijom, sa spavanjem, jelom, sa navikavanjem na nošu, noćnim umokravanjem, hiperaktivnošću, anksioznošću, samopouzdanjem, tremom… Kontrola se postiže tako što se prave i jačaju veze između kore velikog mozga i limbičkog sistema koje omogućavaju da dete kaže: „Ljut/a sam!“ umesto da se tresne o pod ili da tresne nekog drugog jer ga je ljutnja preplavila. Ili da pomisli: ‘Plaši me ovo šuška po sobi u mraku. Pozvaću mamu/tatu.’ umesto da počne da vrišti jer mu je čudovište ispod kreveta. 

  Kod najvećeg broja dece ovo će se spontano desiti, i dešavati tokom čitavog razvoja do kraja adolescencije. Međutim u periodima koji su jako stresni za dete, ili ako postoji neka vrsta psihološkog poremećaja ili problema neophodno je podsticati ovaj vid razvoja i integracije viših i nižih struktura u mozgu.

  Ako imate neko pitanje vezano za ovu temu ili terapiju igrom, pišite nam, poktenite temu na forumu Kabineta Agora ili nam se javite lično ako živite u Nišu ili okolini.