U ovom tekstu se bavimo fazom psihološkog razvoja deteta od 3 do 6 godine. Ovo je jako bitna faza razvoja jer se u njoj postavljaju temelji budućeg identiteta deteta. Dalje ćete pročitati koji su razvojini zadaci deteta i kako roditelji mogu da ga podrže u tome da ih ispuni.
Faza dečjeg razvoja koja obuhvata period od treće do šeste godine, po Pameli Levin, nazivamo fazom Identiteta. Ovo je prilično teška faza za sumiranje, i meni je trebalo vremena da se uhvatim u koštac sa pisanjem ovog posta, otud tolika pauza… šta da kažem – praštajte 😊. Elem, do treće godine dete je prošlo 3 faze razvoja – BITI, RADITI i MISLITI i naučilo je da:
- traži da se neko pobrine za njega,
- kako da prihvati tudju negu,
- veruje drugim ljudima,
- zna da može da zadovolji svoje potrebe,
- prihvata negu i dodir,
- može da se veže emocionalno,
- istražuje svet svim čulima,
- signalizira potrebe,
- veruje sebi,
- traži i dobije pomoć,
- uči da ima opcije i da nisu svi problemi lako rešivi,
- razvija inicijativu,
- može da kaže ’Ne’,
- je u redu da testira i nađe granice,
- može da misli za sebe,
- da može da bude odvojeno od svojih roditelja,
- može da pokaže svoju ljutnju.
Kao što vidite prve tri godine su jako zahtevne, dete ima mnogo toga da savlada u psihološkom smislu (da uopšte ne pričam o tome da uči jako komplikovane aktivnosti poput hodanja, pričanja, navikavanja na nošu…). U ovoj četvrtoj fazi na osnovu svih prethodnih iskustava dete donosi nekakve zaključke koji će postati osnova njegovog identiteta. U ovom trenutku dete pokušava da da odgovore na krajnje komplikovana pitanja – Ko sam ja? Kako ću da živim?
Takođe je bitno da imamo u vidu da se do pete godine mozak, odnosno kora velikog mozga intenzivno razvija, uz to psihološki razvoj je vrlo buran, i ovo su 2 razloga iz kojih je jako bitno obratiti pažnju na razvoj u ovom periodu. Deca koja u ovom periodu “odrade” najveći deo ovih razvojnih zadadaka dovoljno dobro, imaće mnogo bolji psihološki imunitet i biće otpornija na izazove koje život stavlja pred njih, ma kakvi oni bili.
Pošto je razvoj po ovoj teoriji cikličan, u ovoj fazi budemo između treće i šeste godine, kao tinejdžeri (obično posle četrnaeste godine), kada se nađemo u situacijama u kojima treba da prihvatimo svoju realnu moć, kada menjamo identitet (na primer u bilo kojoj životnoj krizi, po mom iskustvu oko 28. godine, zatim oko 50. godine, kada postanemo roditelji…).
Glavni zadatak deteta u ovoj fazi je da dođe do zaključka da je u redu da ima svoj pogled na svet, da bude ono čto jeste i da testira moć. Ovo je baš zato izazovan period za roditelje (da ne koristim jače reči). Deca od tri do šest godina, objektivno nemaju nikakvu, ili imaju jako malo moći i ako žele da utiču na svoju sredinu brzo otkrivaju da otvorena komunikacija, najčešće kroz emocije, ne daje neke specijalno dobre rezultate. I oni onda počinju da testiraju nove taktike. Počinju da lažu(ckaju), ponekad i kradu(ckaju), i svakako manipulišu (ili bar pokušabvaju da to rade). Veliki broj ovih njihovih pokučaja da utiču na svoj svet je bezopasan i često smešan. Ja se uvek setim svog malenog sestrića koji je u tom periodu bez pitanja uzimao korišćene sapune iz kupatila kad ode negde u goste. Pošto je otkriven i rečeno mu je da to nikako ne sme da radi i da jedino može da uzme nešto tuđe ako pita da li sme, on je kad ode u goste uzimao sapun iz kupatila donosio ga kod vlasnika i pitao “Jel mogu ovo da uzmem? Ja to nemam kući.” Roditelji koji su u stanju da na ovakve situacije gledaju sa dozom humora, lakše prolaze kroz ovu fazu.
Na žalost postoje i situacije koje nisu tako bezazlene. Kada deca nauče da im uspeva da izmanipulišu roditelje praveći se da su bolesna i izazivajući sebi izvesne simptome (povraćanje je, na primer, često) to značajno ometa normalno funkcionisanje porodice. Kada testiranje moći pređe u maltretiranje mlađe dece u porodici ili van nje. Kada ukradu stvari vrednije od korišćenih sapuna i slično. Posao roditelja je da im pomognu da nauče da njihova ponašanja imaju izvesne posledice, i da im pokažu da ne moraju da se ponašaju bolesno, tužno, ljuto, uplašeno… da bi se neko pobrinuo za njih. Da im pokažu da je u redu da otvoreno tražiš ono što ti treba i da kad to radiš postoji velika šansa da to i dobiješ, te da nije potrebno da manipulišeš.
Drugi zadatak roditelja je da dozvole detetu da eksperimentiše sa tim ko je ono… Da danas bude ovakvo, sutra onakvo, pa onda nekakvo treće… Dete postavlja osnovu svog Ja u ovom periodu, dobro je da je u tome slobodno i da ima podršku roditelja na koju god stranu da krene. Roditelji ne mogu ovo da urade “kobajagi”. Deci znači samo iskreno prihvatanje i ne možemo da ih prevarimo. Više nego u bilo kojoj drugoj fazi deca imaju korist od iskrenih reakcija roditelja i ostalih odraslih. Ako hoćete da ih naučite da mogu da utiču na svet, ne manipulacijom, već otvorenošću morete im to pokazati primerom. Nema laži, nema prevare. Porodične tajne imaju najjači uticaj ako ih dete oseća u ovom periodu. Čuvajte ih koliko možete ali im recite istinu, ne moraju da znaju detalje ali je bitno da im jasno kažete da se nešto dešava (na primer nećete sa njima deliti da vaš partner/ka ima ljubacnika/cu, ali ćete im reći da mama i tata imaju nekih problema za koje traže rešenja ili nešto slično). Da se razumemo, oni znaju da nešto ne valja, od toga ne možete da ih zaštitite, osećaju ga, ali možete da ih zaštitite od fantazija koje mogu da naprave da bi situaciji dali smisao.
Treći zadatak roditelja je da dozvole deci da imaju i pokažu moć. Za ovaj deo je jako bitno da se igramo sa decom i da im dozvolimo agresivne igre… kave god. Ratovanje, mačevanje, začaravanje, borbe sa zmajevima, zastrašivanje… Praktično, detetu je potrebno da vidi da može da se ponaša kao zli džin ili veštica i čak da uspe da tako nekog uplaši, ali da ono u suštini, iznutra nije niti džin, niti veštica. Ovo se najlakše postiže kroz igru, jer kad je dete u imaginativnoj, “kobajagi” igri ono ima iskustvo kao da je u realnoj situaciji, a mi kao roditelji to možemo da dozvolimo jer ne ugrožava nikoga, uglavnom je zabavno, i samim tim nema potrebe za posledicama (koje bi takva ponašanja svakako vukla van igre).
I za kraj u periodu od treće do šeste godine, deca imaju velike koristi od toga što su izložena bajkama. Moja je preporuka da im što više čitate narodne bajke, namesto umetničkih, da ne birate ublažene, “dizni”, verzije i da im tako dozvolite da vide da loše ponašanje ima loše posledice, da dobro biva nagrađeno i da junak nekakvim svojim zalaganjem menja svoju sudbinu. I da im date nadu da to mogu i oni, jer u svetu u kome živi jedan četvorogodišnjak, najčešće ne deluje tako.
Serbian 
English 
