O poremećajima ličnosti se mnogo priča u poslednjih nekoliko decenija. Razlog tome jeste njihova zastupljenost u populaciji i naizgled otpornost na lečenje od strane različitih psihoterapijskih modeliteta. Određeni terapijski modaliteti mnogo dobro kontrolišu simptome poremećaja ličnosti, ali retko koji dopiru do stvarne srži koja stoji u ovim poremećajima.
Granični poremećaj ličnosti potpada pod tu kategoriju. Iako sam već pisao o njemu, danas ćemo priču malo proširiti. Za granični poremećaj ličnosti možemo reći da je neka vrsta kameleona kada se priča o njegovoj dijagnostici. Može se prezentovati na različite načine. Ti ljudi prilikom dijagnostifikovanja mogu imati sve karakteristike anksioznih poremećaja, sutradan to mogu biti poremećaji ishrane, treći dan depresivni poremećaji ili zavisnost od supstanci, i sl.
Ovo naravno pravi problem u dijagnostifikovanju, jer ako imate dijagnozu koja jednog dana pije vodu, a drugog ne, onda to nije nikakva dijagnoza, zar ne? Šta nam to kazuje?
Logički gledano, to znači da ako govorimo o ovom poremećaju moramo da proširimo dijagnostičku kategoriju koja će obuhvatiti sve ove fenomene, ali onda nailazimo na druge poteškoće u klasifikaciji. Kako razlikovati, na primer, anksioznost kod graničnog poremećaja, a kako kod anksioznog poremećaja? Za anksioznost vrlo jasno znamo šta je, i šta nije, dok je ovde, barem do skora (i kada pričamo do skora mislim na prethodnih 30 godina) situacija bila znatno mutnija.
Kao i u prethodnom tekstu o GPL, srž problema stoju u identitetu osobe. Kod svih poremećaja ličnosti srž problema se ogleda u identitetu koji ima određene tegobe, tj. na određen način nije formiran kako treba. Kod GPL-a, identitet je osiromašen, nedovoljno razvijen, sa nestabilnom slikom o sebi, često uparen sa prevelikim samokritikama, hroničnim osećajem praznine, nekontrole i impulsivnosti u stanjima stresa, gde često može da uradi stvari za koje se kasnije kaje. Nekad čak i nema sećanja na njih, već se zaključuje o dešavanjima na osnovu posledica.
Problemi u stabilnosti ciljeva, želja i aspiracija u životu su prisutni. Često se menjaju poslovi, kako zbog problema sa ljudima na poslu, tako i zbog nemogućnosti da se oni održe. Nikako da pronađu sebe, da se skrase, da počnu da razvijaju nešto u profesionalnom smeru. Osim toga, problemi sa drugim ljudima su takođe prisutni. Osećaji empatije, intimnosti, poverenja su teško ostvarivi sa dubinom koja zadovoljava. Često se sumnja, poverenje izostaje iako objektivno nema razloga za to, paradoksalna velika lepljivost za druge i njihova idealizacija koja brzo može otići u suprotnu stranu gde se drugi obezvređuju. U prevodu, ne održava se stabilna slika kako sebe, tako i drugih, i ta slika često nije bazirana na realnosti tj. na onome što se zapravo dešava.
Sve ovo zajedno je nešto što je jako teško dijagnostifikovati odmah (u tradicionalnom okruženju sa profesionalcima koji nemaju iskustva u prepoznavanju ovoga), ali profesionalci koji imaju iskustva u radu sa ovakvim pacijentima vrlo lako mogu da zaključe o čemu se radi. Mislim da su ovde psihoterapeuti privilegovani, jer su određene dijagnostičke karakteristike i njihove nijanse poznate samo osobama koje sa njima oforme odnos, a ne onima koji ih vide jednom ili par puta.
Sve u svemu, danas je mnogo bolja situacija što se tiče lečenja ovog poremećaja, samo je jako bitno naći profesionalca koji barata instrumentarijumom koji može adekvatno pristupiti ovom problemu.
Serbian 
English