Pre svega, hteo bih da bolje definišem naslov ovog teksta da ne bi došlo do zabune. Iako je cilj svakog psihoterapeuta isti, dolazak do tog cilja nije. Određene vrste psihoterapije imaju određene limitacije, dok neke vrste psihoterapije postoje samo za specifične kategorije oboljenja. Međutim, iako neka škola psihoterapija nema ličnu psihoterapiju budućih psihoterapeuta u svom kurikulumu, imati iskustvo lične psihoterapije u svom arsenalu je od neprocenjive vrednosti za svakog praktičara, jer ono podrazumeva da u trenucima kada je situacija preteška, prekompleksna i deluje kao da ne možemo da je objasnimo onim što smo prethodno učili, možemo da se oslonimo na sebe kao ličnosti koje su takođe prošli kroz taj proces, i da svojim iskustvom pomognemo osobi koja sedi preko puta nas.
Kao što možete da pretpostavite, psihoterapijski rad nekada može da bude vrlo mučan. Ljudi dolaze sa različitim problemima, tegobama, životnim situacijama, od kojih su neke manje a neke više teške za „varenje“. Pored same kompleksnosti koju donosi klijent, moramo shvatiti da preko puta klijenata stoji osoba koja takođe ima određene poteškoće u životu. Iako je ta druga osoba, taj drugi učesnik, opremljen obrazovanjem i edukacijom koju je stekao, za emocionalne tegobe i probleme ne postoji edukacija, i nijedna vrste literature vam ne može pomoći. Ako takav drugi učesnik nema iskustvo lične psihoterapije, i nije „pomogao“ sebi, kako će on pomoći drugom?
Jedan deo klijenata na psihoterapiju dolazi izrevoltiran, besan, ljut, često provocirajući i testirajući granice. Ako psihoterapeut nije prošao ličnu terapiju, teško će autentično prihvatiti ovakvu vrstu klijenata. Prihvatiće ih na površini, biće učtiv i fin sa njima, ali će se pre seansi sa ovakvim klijentima kolutati očima i neće imati želju da radi sa njima. Psihoterapija psihoterapeutu omogućava da proradom sopstvenog besa, ljutnje i revolta iskoristi baš to što klijenti donose na rad kako bi njima pomogao da uvide odakle to dolazi i zašto, shvatajući da ipak nisu klijenti ljuti na njega, već na nekog ili nešto drugo.
Rad sa ljudima koji su suicidalni, koji su preživeli teška fizička i seksualna zlostavljanja, ume da u psihoterapeutu probudi različita osećanja. Osećaje krivice, mučnine, strahove i nemira koje se ne smeju ignorisati, ne samo što je to pogubno za samog terapeuta u kome se takve stvari kontinualnim radom mogu gomilati, već što se njihovim ignorisanjem zaobilaze krucijalne stvari koje mogu pomoći i samom klijentu koji prolazi kroz takva stanja i osećanja. Ovde vrlo jasno vidimo tu spregu: Ako terapeut proradi i razume nešto kako treba – proradiće i razumeće i klijent.
U nekom od prethodnih tekstova spomenuo sam jednu od najbitnijih sposobnosti terapeuta, a to je da bude tu sa klijentom. Iz do sada napisanog, postaje jasno da je veoma teško biti tu sa nekim ako vas u privatnom životu muče emocionalni problemi. Glavno oruđe psihoterapeuta jesu njegove emocije, a ako je to oruđe iskrivljeno i oštećeno nečim van radnog mesta, kako mi možemo uopšte i raditi sa takvim oruđem? Realnost jeste da ne možemo, odnosno ne baš do nekog zadovoljavajućeg nivoa rada, tako da je lična psihoterapija tu da to oruđe ispravimo i poboljšamo.
Serbian 
English 
