Polemika o tome šta podrazumeva biti zdrav je uvek aktuelna. Od pošalica tipa „nema zdravih samo nepregledanih“, preko umanjenja problema sa „svi mi imamo neke tegobe, nije tebi ništa“, do ozbiljnih diskusija o tome da zdravlje nije samo odsustvo simptoma, već da sadrži još neke dodatne elemente koji se ne sastoje u simptomima i tegobama. Lako je uočiti da je neko „bolestan“ kada ima očigledne simptome koji traju, a malo teže kada se simptomi javljaju u određenim situacijama ili u situacijama velikog stresa. Priču neolakšava ni činjenica da je psihički „zdravih“ sve manje, pa se i statistički gledano bolest normalizuje. To što u Srbiji oko 420 000 ljudi pati od depresije (SZO, 2017), ne znači da je to normalno iako je (u ovom primeru) depresija statistička norma.
Razlog zašto određene klasifikacije bolesti (a i sa njim određene vrste psihoterapije) gledaju na zdravlje kao na odsustvo bolesti je jasan. Kada posetiš bolnicu tražeći pomoć, ti moraš ispunjavati određene kriterijume kako bi bio pacijent, u suprotnom, ti to nisi. A ako nisi pacijent, ti nisi ni bolestan. Međutim da li je to tako?
U psihoterapiji često smo svedoci da su ljudi dosta nezadovoljni u životu, iako tehnički, nemaju ni jedan simptom. Imaju dobar posao, dovoljno novca, koliko-toliko pozitivne odnose oko sebe, a opet je nezadovoljstvo, i patnja zbog toga, prisutna. Da li je ovde nezadovoljstvo simptom ili smo ipak previše razmaženi?
Kada god se otvori slična tema u radu sa klijentima, primećujem da se većina njih oseća krivo što su u određenim periodima svog života (najčešće detinjtsvu) tražili nešto od roditelja za šta su tada mislili da je bilo nepotrebno, višak, ili hir. To nešto je najčešće pažnja, znaci zainteresovanosti, podrška u ključnim momentima, prostor kada je potreban i sl. Ali, iako su ove stvari navodno bile hir, zašto onda proizvode patnju? Čini se ipak da su detetu (a kasnije i čoveku) osim osnovnih potrepština (hrana, voda, sigurnost, smeštaj), neophodne i neke druge stvari da bi se živeo ispunjen život, bez nedefinisanog nezadovoljstva.
Dakle, kada smo zdravi, nemamo simptome i tegobe i nemamo nedefinisano ili definisano nezadovoljstvo. A kako zdrava osoba izgleda, psihološki? U psihologiji, zdrava osoba može slobodno da radi, da voli, i da slobodno istražuje.
Što se posla tiče, to podrazumeva da ona dobro funkcioniše, ima sposobnost da nekada radi više, nekada manje, da se fokusira na posao kada je to potrebno, a da se opusti i odmara kada to nije. Da ima dovoljno dobre i održive odnose sa kolegama, da postoji neki prihvatljivi vid komunikacije u odnosu na situaciju, i da sa nadređenima ima odnos kakav to radno mesto podrazumeva. Takođe je neophodna satisfakcija od samog rada, a i ako nije ona prisutna, da se zna zašto nije i da je svest o tome da je takva situacija privremena dok se nešto drugo/bolje ne nađe, prisutna.
Ljubav ume da bude komplikovana, ali u srži, kod osobe mora da postoji želja da se bude u ljubavi, da se zna kako se daje i da prima ljubav, i kako da se to održi. Nekada su svi ovi elementi problematični, te onda imamo disfunkcije kada je u pitanje funkcionisanje ljubavnog para.
Kada govorimo o slobodnom istraživanju podrazumevamo istraživanje sopstvenog unutrašnjeg sveta, svojih emocija, misli, dešavanja, planova, istorije i uopštenu komunikaciju sa samim sobom. Kada smo tužni, besni, depresivni, anksiozni, pa čak i psihotični, mi ovo stanje moramo istražiti kako bi došli do rešenja. Za ovo možemo reći da je fundamentalni aspekt psihičke normalnosti, jer ako ne možemo da istražujemo sopstveni unutrašnji svet, mi ne možemo istražiti ni tuđi svet niti svet oko sebe, i još gore, ne možemo to ni da poželimo. Zbog toga se psihoterapija upravo bavi time, vremenom dolazeći do zdravlja.
Simptomi, tegobe, nezadovoljstva, sposobnost da se radi, voli i istražuje su međusobno povezani kada je psihološko zdravlje čoveka u pitanju, i funkcionišu zajedno kako bi pokazali kako stvari stoje. Nama pripada odgovornost da uradimo sve što je do nas da bi stvari poboljšali i učinili sebe zdravim.
Nemanja Zajkesković.
Serbian 
English 
