Nekada rad klijenta i psihoterapeuta da razumeju situaciju koja se dešava ispred njih može da otkrije duboko potisnuta i zaboravljena osećanja. Nekada ljudi dođu na psihoterapiju sa željom da skinu teret određene emocije koja ih već dugo muči, pretpostavljajući da ih niko osim terapeuta ne može razumeti. Oba ova slučaja imaju jednu zajedničku stvar, a to je osećanje intenzivnih emocija. Tada, klijent i terapeut ne mogu da zanemare intenzitet doživljaja emocija i da pokušaju da se fokusiraju na otkriće nekih dubljih stvari, jer je jasno da su duboke stvari, sa svojim intenzitetom već ispred nas. Pa šta radimo tada?
Svaka psihoterapija ceni spontanost, te ako nas je spontanost dovela do bola, možda bi to trebalo, zajedno sa psihoterapeutom, istražiti dublje. Odakle potiče ta bol, kako se ona razvila, šta je uticalo na to i slično. Bol nekada može da bude toliko jaka da osoba ne može da misli, te je posao terapeuta da privremeno preuzme tu ulogu. Ovo nas, međutim, podseća na još jednu situaciju iz svih naših života.
U ranom detinjstvu, dete je bespomoćno. Ljudska beba se u poređenju sa drugim životinjama rađa najranjivija i sa mozgom koji je u tom trenutku najnerazvijeniji. Iz ovog razloga, ogromnu odgovornost za bebu imaju njegovi staratelji, najčešće majka i otac, koji moraju, da bi se dete adekvatno razvilo, da odgovore na njegove potrebe. U početku, dete mora biti zbrinuto i na sigurnom. Ali osim ovih bioloških potreba dete takođe ima i emocionalne potrebe koje su, barem u ovom periodu života, isprepletane sa biološkim. Osećaj sigurnosti, koji se razvija kada se na njegove različite potrebe odgovori adekvatno, osećaj predvidivosti, da ne mora da brine šta će se sa njim desiti, osećaj da je neko uvek tu sa njim i za njega iako nije u njegovom vidokrugu, su samo neke od stvari koje se razvijaju u detetu interakcijom sa roditeljima u prvim godinama života. Roditelj držanjem deteta kada je dete uznemireno, smirivanjem, pokazuje detetu da su njegove intenzivne emocije (koje dete oseća po prvi put u svom životu) u redu, i da će vremenom nestati. Ako razvoj teče adekvatno, dete će naučiti ovo, i sutra će u životu sam moći da kontroliše ovakve situacije. Detetove potrebe se kroz godine menjaju (ono što je bilo nepohodno u prvoj godini, u trećoj godini će detetu da smeta), te je nužno da se i roditelji adaptiraju na ove promene, i da pruže detetu ono što mu je potrebno na način na koji mu je potrebno. Kasnije u detinjstvu, reagovanje na iskazivanje različitih detetovih emocija, pogotovo negativnih, može u detetu da razvije različita negativna osećanja prema samim emocijama. Na primer, ljubomora i mržnja su zabranjene, treba se osećati krivo ako ih osećamo, želja za odvajanjem od roditelja ne sme da postoji, svako postavljanje granice roditeljima takođe proizvodi krivicu, i slično. Iz svega ovoga vidimo, da je nekada za roditelja neophodno da ne čini ništa, već samo da bude tu sa detetom, i da mu pruži emocionalnu i moralnu podršku. Ovo je, naravno, lakše reći nego učiniti. Davanje saveta u ovim trenucima može da bude višak i čak da smeta, i dete to može da vidi kao nerazumevanje od strane roditelja. Dete jednostavno zahteva samo da neko bude sa njim, da ga razume, i razumevanjem dozvoli da oseti ono što je neophodno da bi se krenulo dalje.
Ovo je vrlo identično onome što se zapravo dešava u situacijama intenzivnih emocionalnih naboja na psihoterapiji. Mi pravimo prostor osobi da oseti, doživi i istoleriše svoje emocije i samim tim ih učini sastavnim delom svog psihičkog života, isto kao i pozitivne. Osobi ne mora ništa da se govori, da joj se pokaže ili uradi, samo postojanje sa njom u toj situaciji je ono što je od krucijalnog značaja. Ovo, naravno, podrazumeva sposobnost terapeuta da sam oseti koja je to situacija i da sam ima sposobnost da izdrži sopstvene intenzivne emocije koje mogu biti probuđene u radu sa drugima. Zato je lična psihoterapija psihoterapeuta od velike važnosti za njegov dalji psihoterapijski rad sa klijentima.
Biti zajedno sa nekim, u tišini, ćutati na pravi način, je jedna od najbitnijih veština koje psihoterapeut može da poseduje.
Serbian 
English 
