U našem narodu se često govori kako je život čoveka prožet raznim fazama. Ovo uočavamo tako što su u određenim životnim dobima dominantnije određene teme (u detinjstvu igra, u adolescenciji pitanje identiteta, u kasnijem životnom dobu porodica), i sve ove teme imaju neki ritam smenjivanja. Biološki faktori vode psihološki razvoj, porodica i društvo ga na različite način oblikuju, i to za posledicu ima kreiranje psihološke strukture koja izgleda na neki način i ima neke karakteristike. Svaka životna faza, čini se, ima određene potrebe. Ako je igranja manjkalo u detinjstvu, barem onoliko koliko je detetu bilo potrebno, kasnije u životu uočavamo određene deficite u njegovoj psihološkoj strukturi. Ako je pitanje identiteta u adolescenciji nedovoljno prorađeno, kasnije se kroz život isto pitanje iznova ponavlja u različitim oblicima sve dok se na adekvatan način ne reši.
Upravo u ovom kontekstu nalazimo na bitnu podfazu koja je izuzetno važna za razvoj čoveka. U pitanju je faza približavanja (eng. Rapprochement phase). Ova faza počinje oko 14og meseca i završava se do kraja druge godine života. Dete, koje je do tog momenta bilo vezano za majku (ili staratelja) kako bi preživelo, razvojem svojih motoričkih, mislećih i emocionalnih sposobnosti, počinje da uviđa mogućnost za odvajanje od nje. Ovo u njemu budi strah od odvajanja (eng. Separation anxiety), i zbog toga dete počinje da održava blizinu sa majkom dok istražuje svet oko sebe. Ovo uviđamo tako što će dete često, dok se igra, “bacati” pogled na majku da vidi da li je tu kako bi moglo da nastavi sa igrom. Glavna karakteritstika ove faze jeste istraživanje sveta oko sebe u majčinoj blizini. Ako majka nije u blizini, glavni cilj deteta sa igre prelazi na uspostavljanje blizine sa majkom. Ova faza je krucijalna za razvoj stabilnog osećaja identiteta, i mogućnosti da se kroz život ide „sam“, i da se „bude sam“.
Često se ova faza deli na 3 subkategorije. Prva subkategorija je nazvana početak, i karakteriše je detetova želja da se vrati majci i da sa njom podeli iskustva, ono što je videlo, naučilo,i donelo. Takođe je kod deteta prisutan osećaj svemogućnosti, potpomognut majčinim prisustvom. Druga subkategorija jeste kriza, i karakteriše je detetova realizacija sopstvenih granica nasuprot želje da se i dalje bude svemoguć i da se osloni na sebe. Dete je ovde podeljeno između želje da se bude blizini majke (fizički i emocionalno) i želje za samostalnošću. Često ovu subkategoriju karakterišu temper tantrumi (ili napadi besa) i osećaji bespomoćnosti, te se zbog toga potreba za emocionalnom dostupnošću majke povećava. Treću subkategoriju, nazvanu rešenjem, karakteriše dolazak na zdravu sredinu između ovih ekstrema potpune zavisnosti i potpune samostalnosti, razvojem govora, usvajanjem društvenih normi, određenih moralnih vrednosti i sl. Ako se faza približavanja ne razreši kako treba, osoba može imati probleme odvajanja i može se ponašati izbegavajuće u emocionalnim odnosima.
Ono što je jako bitno za majku (tj. za staratelja) u ovoj fazi jeste sposobnost da se tolerišu i prihvate mešovita osećanja i potrebe koje dete ima. Da se pruži podrška i sigurnost kada je detetu to potrebno, a da se ohrabri i osigura kada ono želi da se odvoji od nje/njih i da istraži svet. Dešava se da majka na detetove strahove od odvajanja reaguje negiranjem ili ljutnjom (da, na primer, kaže: „Ti si razmažen, samo se držiš moje suknje!“), što dovodi do osećanja krivice kod deteta kada mu je potrebna uteha ili umirenje. Majka može reagovati negativno na odvajanje, time što će kriviti deteta što je „ostavlja“, što u detetu ponovo može proizvesti osećaje krivice i osećaje da je ono odgovorno za majku (a vrlo je jasno da u tom slučaju sama majka ima problem sa odvajanjem). Dakle, podrška i pokušaj da se detetu pruži ono što mu je potrebno u trenutku kada mu je potrebno.
Uspešno završena faza približavanja vodi ka mogućnosti da se “bude sam” i da se održava normalno emocionalno stanje i u odsustvu bitnih osoba u našem životuv (u ovom slučaju majke). Ove probleme najčešće viđamo kod anksioznih poremećaja, ali se podfaza približavanja (zajedno sa dodatnim fazama koje ovde nisu opisane) sreću i kod drugih duševnih bolesti. Pravilno i uspešno vođena psihoterapija na svom kraju ima razrešenje svih ovi stupenjeva u razvoju i samim tim gubitkom simptoma koje muče čoveka.
Serbian 
English