Šta god da nam se dešava u životu, kroz sve što prolazimo, naše telo sve oseća i naše telo je veoma pametno. Kada se plašimo mogu da nas prolaze žmarci, kada smo anksiozni i napeti obično nešto kulja u stomaku, stvara se osećaj čvora. Kada smo napeti glava može da nam postane teška, kada nam je teško da krenemo napred obično osećamo čudne senzacije u nogama. Telo nam priča šta može da podnese a šta ne može. Telo često poznaje naše granice mnogo bolje nego mi. Zna kad je umorno, kada mu treba odmor, zna kada je spremno da trči maraton zajedno sa našim mislima. 

Najbolje se možemo osećati kada smo u harmoniji sa svojim telom. Za to je potrebno da ga slušamo, da osluškujemo šta nam govori, na šta je spremno i da li može da nas prati u našim idejama i ciljevima.

Ponekad telo nam je i lenjo, treba mu podrška da se pokrene i da krene gde treba da ide. Svakako našem telu je potrebno mnogo više od hrane i sna kako bi bilo sinhronizovano sa nama. Telu treba nežnost, po neki zagrljaj i zahvalnost što nas prati.

Recimo da ste anksiozni, da osećate taj uporan čvor u stomaku i da osećaj nikako neće da ode. Ne možete da jedete, ili obrnuto jedete previše od nervoze. Vreme je da probate ovu tehniku. Probajte da sednete na pet ili deset minuta, stavite ruke na stomak i pitajte ga: “Kako se osećas?”. Stomak će vam odgovoriti: “Napet sam, uplašen sam, nešto me muči, zakočen sam”. Pitajte ga šta je to što ga muči zašto je zakočen ili zašto je uplašen?. Verujte mi odgovoriće vam. Možda mu je teško palo nešto što se desilo tog dana, možda ga muči neka stara muka, možda se plaši nečega što pokušavate da radite. Onda je vreme da mu objasnite, da li ima čega da se plaši, možete podeliti da se i vi plašite i da je to potpuno normalno i da će proći, možete mu objasniti tu staru muku, zašto je tu, šta planirate da uradite sa njom. Ali najbitnije je da mu pružite podršku, da mu objasnite zašto će na kraju sve biti uredu, ili ako neće da ga podržite da je trenutno teško i da prolazite kroz to zajedno, da je ok da se oseća loše ali da ga volite, da je vaš i da ga podržavate, možete ga zagrliti, dati mu toplotu koja će prijati na svu tu napetost, možete da mu pružite nežnost kakvu bi pružili najboljem prijatelju. Jer on jeste vas prijatelj, saputnik i saradnik u ovom životu. Možete zatim zamisliti jednu magičnu lopatu koja kopa i vadi svu tu napetost i baca je negde daleko od vas, polako prazni stomak od napetosti, ili zamisliti kako se klupko polako odvija i razvlači nit po nit, slažući je na mesto u jednu prijatnu smesu koja se oseća laganom i smirenom.

Ovo možete raditi sa svakim delom tela. Svaki deo ima nešto da nam kaže, ili da nas upozori na nešto. Svakom delu je potrebna podrška kako bi se osećalo voljenim, prihvaćenim, značajnim i poštovanim.

Recimo da vam se vrti u glavi, da osećate jaku vrtoglavicu, čak i na javnom mestu možete “porazgovarati” sa svojom glavom. Pitajte je: “Kako se to osećaš da imam osećaj da ću da padnem? Odgovoriće vam: “Plašim se npr. vožnje u autobusu sa puno ljudi”, ili “Toplo mi je, treba mi vazduh hitno”, možete provežbati vežbe disanja kako bi podržali svoju glavu. Udahnete na nos, zadržite 5 sekundi, izdahnete na nos i zadržite 5sekundi. Možda joj treba više kiseonika kako bi se razbistrila. Može biti i nešto sasvim drugo, ali najbitnije je da joj pružite podršku, da objasnite da se ništa strašno neće desiti. Možete takodje staviti ruke na glavu i pružiti joj malo toplote, malo nežnosti kako bi mogla da počne da se razbistrava.

Voleti sebe znači voleti i svoje telo, biti sinhronizovani sa njim. Često je to lako zaboraviti, fokusiramo se samo na misli i na to šta treba da radimo a ignorišemo “izvođača” tih radova. Dajte svom telu toplotu, po neki zagrljaj, zahvalnost i poštovanje, što postoji, što vas prati, što radi sve što poželite. I uvek verujte u to da je vaše telo pametno i da zna šta mu treba, samo ako ste spremni da ga čujete.

Leave a Reply