Šta je to emocija? Emocije predstavljaju uzbudjenje našeg organizma koje nastaje kao reakcija na neki dogadjaj. Mi svesno ili nesvesno možemo opaziti  neki dogadjaj, ali to nije dovoljno da u nama izazove emocionalnu reakciju. Da bismo osetili neko uzbudjenje, taj dogadjaj za nas mora imati neku važnost, odnosno moramo  mu pridati neko znčenje ili smisao. Na primer, sedimo u svojoj sobi, gledamo neki film, skoncentrisani na sadržaj filma najednom čujemo glasan plač bebe. Dakle, dogadjaj postoji, mi ga registrujemo, ali to ne znači nužno da ćemo u vezi sa njim imati neku emociju, a još manje, neku odredjenu. Misao koja nam prolazi kroz glavu može biti, mrzim ovaj komšiluk, stalno neka buka i osetiti ljutnju ili bes, mozemo se raznežiti jer nam ovaj zvuk vraća sećanja na dane kada je naše dete bilo beba i osetiti neku radost ili setu zbog toga što je to vreme prošlo, možda je naše dete u ovom trenutku daleko i zbog toga asocirani ovim dogadjajem osetiti tugu ili zabrinutost, možemo se setiti dana kada zbog svih obaveza koje smo imali oko posla procenjujemo da nismo proveli dovoljno vremena sa svojim detetom dok je bilo malo i osetiti kajanje ili krivicu, možemo proceniti da beba već dugo plače, zapitati se da li je sve u redu i osetiti strah. Kao što vidimo u primeru, našim osećanjima prethodi neka ideja o tome šta se dešava i da li je i na koji način to što se dešava povezano sa nama. Na ovom mestu možemo se zapitati, šta je onda ispravno osetiti. Odgovor na ovo pitanje je da nema ispravnih emocija niti dobrih i loših. Emocije imaju svoju prirodnu adaptivnu funkciju, one postoje da bi nam pomogle da prebrodimo situaciju i rešimo problem, tako što nas pokreću na akciju. Četiri osnovne emocije su sreća, tuga, ljutnja i strah i svaka od njih ima svoju funkciju. Često ih pogrešno delimo na pozitivne i negativne, sve su pozitivne jer su nam sve podjednako važne, samo neke doživljavamo kao prijatne, a neke kao neprijatne. Pošto emocije predstavljaju subjektivnu reakciju na dogadjaj koji procenjujemo kao pozitivan ili kao negativan, to da li ćemo emociju doživeti kao prijatnu ili neprijatnu zavisi od naše procene.

Kada osećamo strah, mi pretpostavljamo da će nastati neki problem u budućnosti, ili da nailazi opasnost, ceo organizam reaguje u skladu sa osećanjem straha, daje nam signal i priprema nas za beg kako bismo izbegli opasnost koja sledi. Kada osećamo tugu pomažemo sebi da prevazidjemo dogadjaj koji se dogodio u prošlosti. To može biti gubitak nekoga ili nečega što nikada više nećemo imati. Dozvoljavajući sebi da budemo otvoreno tužni, da plačemo i pričamo o gubitku oslobadjamo se bola, završavamo situaciju i opraštamo se. Nakon toga smo spremni za bilo šta što sadašnjost i budućnost donose. Ljutnja pomaže tome da se reši problematična situacija u sadašnjosti. Bilo da je ljutnja usmerena prema sebi ili prema nekom drugom poručuje da neko ponašanje nije u redu i da ga je potrebno menjati. Funkcija sreće je da nam signalizira da nema potrebe za promenom u sadašnjosti. Osim ova četiri osećanja postoji čitav spisak osećanja koja ljudi registruju u različitim situacijama npr. ljubomora, depresija, bes, krivica,… iskazuju ono što osećaju izrazima kao što su: izgubljen, zaglavljen, bespomoćan, zbunjen, prazan, smeten, očajan.. koji su jasnije povezani sa mišljenjem nego sa osećanjem. Ova osećanja nisu funkcionalna, jer dok osoba misli o tome kako je na primer bespomoćna to je sputava u tome da misli o opcijama koje ima u toj situaciji i da oseti ono što bi pomoglo da se problem reši. Ova osećanja nam nisu biološki data, ona su naučena u kulturi ili porodici u kojoj je osoba odrasla. U našoj kulturi npr. dečake često uče da je ok biti ljut, čak i agresivan, ali nije ok biti bojažljiv. Sa druge strane, devojčice često uče da na stres reaguju suzama i da budu slatke i umiljate, čak iako bi možda pre pokazale da su ljute. To dovodi do toga da osoba nauči dozvoljeni repertoar osećanja i ponašanja koja prate data osećanja, ali ujedno ostaju uskraćeni za mogućnost reagovanja i doživljavanja stvari na drugačiji način što umnogome sužava broj opcija na koje je moguće rešiti problem situaciju. Svako od nas u odraslom dobu zadržava repertoar ,,dozvoljenih“ osećanja, a ona koja nisu bila dozvoljena i dalje nema slobodu da ispolji ili čak nema ni mogućnost da prepozna kada se jave. Registrovana osećanja su ona koja su roditelji pokazivali kao model ili su ga podržavali, dok na druga osećanja nisu reagovali ili su ih zabranjivali. Npr, u nekim porodicama je prihvatljivo biti besan, ali nije prihvatljivo pokazivati slabosti. I kako dete odrasta prekorevano ili ignorisano kada pokazuje jednu grupu osećanja, ono nauči da pokazivanje tog osećanja ne dovodi do zadovoljenja njegove potrebe i pažnje, pozitivne ili negativne od strane roditelja i ono vremenom prestaje da ga pokazuje, sa druge strane osećanja koja dovode do zadovoljenja potrebe u detinjstvu, dete nastavlja da pokazuje i kasnije kada ta emocija više ne dovodi do zadovoljenja potrebe niti pomaže da se aktuelan problem reši. Ishod situacije izgleda kao opravdanje za naše početno osećanje, ali u realnosti, upravo to što svaki put reagujemo na isti način, dovodi do toga da ishod uvek bude isti. Kada se bavimo osećanjima  u psihoterapijskom radu najpre krećemo od promene ponašanja. Promena ponašanja vodi drugačijem ishodu, koji formira novo mišljenje o situaciji, a sa novim značenjem koje pripisujemo odredjenoj situaciji menja se i osećanje koje doživljavamo, tako dolazimo do davno potisnutog autentičnog osećanja, koje smo još kao deca zamenili reket osećanjem za koje smo čvrsto verovali da je autentično. Neautentične emocije u Transakcionoj analizi nazivamo manipulativnim, reket osećanjima. One su istorijske, ne pripadaju situaciji koja se trenutno dešava, već datiraju iz prošlosti. Čak i četiri osnovna osećanja: tuga, strah, ljutnja i sreća mogu da budu reketi, ako su neuvremenjena, tuga je uvek povezana sa prošlošću, sreća i ljutnja za sadašnji trenutak, a strah za budućnost. Cak iako je osećanje uvremenjeno, ali po intenzitetu ne odgovara stimulusu koji ju je izazvao, velika je verovatnoća da se radi o reket emociji. Razmatramo i učestalost javljanja emocije, ukoliko neko osećanje stalno boji naše raspoloženje, ako se javlja kao reakcija na veliki broj situacija dobro je istražiti i neke druge moguće načine emocionalnog reagovanja. Reket emocije su često zasnovane na iracionalnom, iskrivljenom načinu razmišljanja koji je povezan sa rano stečenim uverenjima. U psihoterapijskom kabinetu Agora u Nišu osoba sa svojim psihoterapeutom uči da uvidja svoje karakteristične emocionalne odgovore na okolnosti i prihvata nove, funkcionalne načine sagledavanja sebe i sveta oko sebe i nove načine reagovanja.

Leave a Reply