Opsesivno kompulsivni simptomi javljaju se u sva tri načina kliničkog ispoljavanja, kao neuroza, psihoza ili poremećaj ličnosti. U mojoj terapijskoj praksi najčešće se srećem sa ovim simptomima ispoljenim u neurotičnoj formi pa ću zato u ovom tekstu predstaviti opsesivno kompulsivni poremećaj, skraćeno OKP.
Kada postavljamo dijagnozu najpre konstatujemo da simptomi o kojima klijent izveštava govore da je se zaista radi o neurotičnom, anksioznom poremećaju. Dalji izazov u dijagnostičkom smislu predstavlja to što se osoba ne može uvek jasno svrstati u jednu od postojećih dijagnostičkih kategorija jer se dešava da u nekoj fazi života ispoljava neki simptom, a u nekoj drugoj fazi neki drugi simptom (opsesivno-kompulsivni sindrom, depresiju, derealizaciju, depersonalizaciju, različite specifične fobije…), takodje ovi anksiozni simptomi se često javljaju i udruženo, kroz ispoljavanje više različitih simptoma u istom vremenskom razdoblju. Kada je reč o simptomima opsesivno-kompulsivnog poremećaja mogu se javiti tri različite forme simptoma i to:
-pretežno opsesivne misli
-pretežno kompulsivne radnje
-mešovito opsesivne misli i radnje
Opsesivno-kompulsivni sindrom može se ispoljiti kroz stalne i nametljive neželjene misli, koje pacijent ne može da kontroliše, takve misli su često vrlo uznemirujuće i neprijatne. Mnogi OKP pacijenti takodje imaju rituale ili kompulzije koji se ponavljaju uporno, koji predstavljaju konstantnu potrebu za izvodjenjem odredjenih ponašanja u cilju smanjenja anksioznosti ili nelagodnosti često podstaknute opsesivnim mislima, (npr. kompulsivno pranje ruku u cilju sprečavanja zaražavanja kao posledica misli o mogućem zaražavanju). Kod nekih osoba javljaja se potreba za izvodjenjem rituala ili kompulzije koje nisu povezane sa nekim odredjenim mislima , npr. preskakanje kocki na trotoaru odredjene boje ili izbegavanje odredjenih brojeva, a preferiranje nekih drugih, parnih ili neparnih. Dakle neke osobe koje imaju OKP nemaju kompulsivno ponašanje i pate samo od opsesivnih misli, dok drugi nemaju opsesivne misli, a imaju samo opsesivne rituale, treći imaju i opsesivne misli i opsesivne rituale ili kompulzije.
Ono što je zajednički element različitim vidovima opsesivno-kompulsivnog poremećaja, različitim siptomima OKP je anksioznost ili nelagodnost koja podrazumeva sveprisutnu zabrinutost, strepnju, napetost. Za one koji pate od oba (opsesivne misli i radnje), anksioznost ili nelagodnost vezana za misli je ta koja pokreće rituale, kompulzija se izvodi da bi se smanjila anksioznost koju su stvorile misli (npr. osoba ima nametnutu ideju da će se nešto strašno desiti njoj ili nekom članu njene porodice ako ne izvrši kompulziju ili ako je ne izvrši na odredjeni način, odredjeni broj puta). Za one koji pate samo od opsesivnih misli, anksioznost je često povezana sa mislima koje su za tu osobu neprijatne, neželjene, neprihvatljive, kao što je povredjivanje sebe ili drugih, bogohuljenje, nasilje, seks, ili neke druge za osobu uznemirujuće teme (osoba ima doživljaj da se ne može osloboditi misli, da je misao proganja, a kako je misao često neprijatne ili zastašujuće sadržine ili u suprotnosti sa stavovima osobe i njenim životnim stilom, osoba oseća strah ili krivicu zbog toga sto ima takve misli kojih ne uspeva da se oslobodi). Iako se uopšteno nazivaju mislima, ovo često mogu biti slike ili scene u umu pacijenta koje pruzrokuju stres i nelagodu.
U cilju smanjenja anksioznosti koju uzrokuju misli osoba često pribegava izbegavanju situacija, ljudi, objekata kako bi se izbegla misao ili kompulzija. Nažalost, ništa od ovoga ne pomaže u tome da se osoba trajno ili na neki duži vremenski period oslobodi anksiznosti pa se opsesivna misao ili potreba da se izvrši kompulzija ubrzo vraćaju. Iako izgleda kao razuman način izbegavanja neprijatnosti izbegavati izlaženje iz kuće ako osoba ,,mora“ da proverava sve električne uredjaje, vrata i prozore, ovo ustvari uvećava problem pošto izbegavajući sve više i više situacija problem postepeno počinje da vlada njenim životom, a izbegavanje ustvari čini malo u rešavanju problema pošto samo služi da pojača ideju da su te situacije opasne. Pošto se situacija ili objekat stalno izbegavaju za osobu ne postoji mogućnost da osoba nauči da ne postoji opasnost.
Sama kompulzija se najčešće izvodi sa ciljem da ublaži anksioznost ili nelagodnost koju stvara misao, nakon izvodjenja kompulzija zaista usledi olakšanje, ali to olakšanje je obično kratkotrajno, nakon kraćeg perioda cela aktivnos se ponavlja. Neko ko proverava prekidače za svetla, često mora da ponovi ovo ponašanje više puta zato što ili to nije uradio kako treba ili zato što se misao ponovila. Čak i pojedinci koji imaju samo opsesivne misli mogu da smatraju da moraju da ponove kognitivne rituale kao što je brojenje ili molitva mnogo puta iznova zato što ih možda nisu uradili perfektno. Simptomi se mogu menjati vremenom , neko ko je dominantno bio onaj koji pere može vremenom da razvije rituale proveravanja koji će na kraju potisnuti ono na šta se prvobitno žalio, oni se mogu javiti i udruženo, a takodje i težina poremećaja može da varira vremenom sa periodima pogoršanja i periodima poboljšanja. Neki pacijenti mogu smatrati da su njihovi simptomi ostali isti, statični, dok drugi mogu smatrati da je došlo do postepenog pogoršanja od nastanka poremećaja. U svakom slučaju, OKP klijentima, ovi simptomi uzimaju puno vremena, utičući značajno na kvalitet njihovog života.
Većina OKP pacijenata može da vidi besmislenost i apsurdnost svojih akcija, ali se uprkos tome osećaju prinudjeno da izvrše odredjene rituale. Oni znaju da njihove ruke nisu prljave i da kuća neće da izgori ako neki električni uredjaj ostane u zidu, zato što su svesni iracionalnosti svog ponašanja mnogi se stide svojih akcija i nastoje da sakriju simptome od porodice, prijatelja, pa čak i od psihoterapeuta ili doktora. Sa druge strane, od velike je važnosti da terapeut bude svestan svih simptoma, bez obzira kojliko su sramni jer je to jedini način na koji može odrediti adekvatan način lečenja bilo da se radi o medikamentoznoj terapiji ili psihoterapiji.
Kada je reč lečenju opsesivno-kompulsivnog poremećaja, ono nekada podrazumeva lekove, nekada psihoterapiju, ali je često preporuka udruženo korišćenje medikamentozne i psihoterapije. Medikamentozna terapija u slučaju opsesivno-kompulsivnog poremećaja najčešće uključuje lekove koji povećavaju dostupnost serotonina u mozgu. Istraživanja pokazuju da prestanak upotrebe lekova na kratak period rezultira povratku siptoma, uzimanje leka pomaže da se simptom drži pod kontrolom, a nekad je lek neophodan da bi se uopšte moglo započeti sa psihoterapijskim procesom. Korišćenje psihoterapije u tretiranju ovog poremećaja pokazalo se korisnim. U psihoterapijskom kabinetu Agora u Nišu, rade psihoterapeuti terapijskih orjentacija koje pokazuju visoku uspešnost u radu sa ovom dijagnostičkom kategorijom, a to su: Geštalt terapija, Transakciona analiza i Kognitivno-bihejvioralna terapija.
Serbian 
English 
