Noć je, kasna jesen, tmurno je i hladno, zlokobno. Vraćate se kući pustom ulicom, sami. Iza sebe čujete korake koji Vam se ubrzano približavaju…Šta osećate? O čemu razmišljate?
Većina ljudi će u ovakvoj situaciji osetiti strah, koji može biti različitog stepena, od blage uznemirenosti do prave “panike”. Zašto? U situacijama koje mogu biti potencijalno ili zaista opasne po nas, prirodno je da se plašimo. Plašimo se jakih i iznenadnih zvukova; ko se od nas nije “trznuo” na jak, prodoran zvuk koji se naglo čuo u našoj blizini, a ne znamo odakle potiče? Recimo, iznenadni udar groma u neposrednoj blizini izaziva trenutnu reakciju. Sećamo se bombardovanja…Malom broju ljudi je prijatno da pogleda snimak iz ugla entuzijasta koji hodaju “po žici” iznad provalije…Skoro da nema čoveka koji nikada nije zadrhtao pred partnerom/partnerkom ili pred prestrogim profesorom, pred roditeljem kad kasnimo kući a znamo da nas čeka “paljba”. Skoro da ne postoji čovek koji se nije zamislio nad nekim zdravstvenim simptomom koji bi mogao da ukazuje na ozbiljnu bolest, retko ko bi ostao ravnodušan na iznenadni jak probadajući bol u predelu srca ili nagli nedostatak daha. Takva iskustva su nam toliko bliska da se čini da ih nije potrebno objašnjavati. U osnovi ovih reakcija i ponašanja je naravno strah.
Strah je emocija koju čovek deli sa svojim bližim i daljim životinjskim precima što nam govori o njegovom suštinskom značaju za nas. Strah je dar koji nam je priroda podarila – da bismo preživeli. Naime, u situacijama koje za osobu mogu biti stvarno ili potencijalno opasne, organizam promptno reaguje – strahom. Skoro bez učešća svesti, skoro automatski. Strah daje signal našem organizmu da je u opasnosti i da je potrebno da se pripremimo za nadolazeću opasnost. U tekstu o anksioznosti naveli smo niz fizioloških reakcija kojima naš organizam odgovara kada se osetimo ugroženo. Srce nam “bije”, disanje je plitko i ubrzano, temperatura se povećava, do mišića se doprema veća količina kiseonika i šećera, povećava se tonus. Poenta ovih dešavanja je da budemo spremni da se ili borimo sa opasnošću ili da bežimo. U svakom slučaju- da preživimo!
Strah je dar, mi smo obdareni da brzo i bez odlaganja koristimo naše fiziološke kapacitete u cilju borbe sa opasnostima koje svakodnevni život neminovno nosi. Stah nam je prijatelj, strah je naše oružje.
U svakodnevnom životu mi se najčešće jednostavno klonimo baš skakanja bandži džampingom ili sličnih aktivnosti koje nam ne prijaju, ne hodamo po žici, sklonimo se sa otvorenog prostora za vreme oluje, vodimo računa o higijeni ili se bar pomalo trudimo da se hranimo zdravo, vežbamo ili ostavimo cigarete. Mladi se uglavnom vrate kući na vreme, popijemo “nešto” i “stisnemo zube” kad krenemo na sastanak sa nekim do čijeg nam je mišljenja jako stalo…ili ipak otkažemo sastanak u zadnjem trenutku, pa se kasnije kajemo? Dakle, mi u svakodnevnom životu stalno izbegavamo situacije koje nas plaše. Strah nas zapravo čuva, iz dana u dan, a da toga nismo ni svesni. Mi smo ustvari – naučili da se klonimo opasnosti. U tom procesu učenja, strah je bio mentor.
Većina ljudi je imala ovde opisana ili slična iskustva. Radi se o situacijama koje zaista, po prirodi stvari, mogu biti opasne. Bat koraka koji Vam se užurbano približavaju iza leđa dok hodate pustom ulicom usred noći može biti opasna situacija. Ko je to, zašto žuri prema meni, šta ako je….? Okrenuli biste se, ali…?
U tom trenutku, naš organizam je već pripremljen, a da toga niste ni svesni ili ste delimično svesni.
Problem nastaje kada se strah javi u situacijama kada mi ne uočavamo jasnu opasnost ili kada strah toliko prevlada osobu da postaje jedini fokus. Takva stanja smo opisali kao anksioznost. Doživljavamo je kao, čini nam se bespotrebnu, brigu, zebnju, strahovanje…Radi se o strahu relativno nižeg intenziteta bez realne i lako uočljive ozbiljne opasnosti. Ali, se i dalje radi o strahu. I kao što smo naučili da se treba od nekih stvari plašiti, tako smo naučili da budemo anksiozni u određenim situacijama. Naime, zahvaljujući našim ljudskim misaonim kapacitetima, čovek je u stanju da reaguje strahom, i naročito anksioznošću, na udaljene signale opasnosti koji često izmaknu pažnji, svesti. Ali, podsetimo, to je i dalje strah i, i dalje ima svrhu da nas zaštiti. Zahvaljujući spletu okolnosti mi u našoj ličnoj istoriji pogrešno naučimo da su neke situacije opasne, koje to nisu zaista; ili češće, da su opasnije nego što jesu. Okolnosti koje su odgovorne da mi prejakom emocijom reagujemo na relativno bezopasne situacije jesu tip ličnosti koji je dat rođenjem, stil vaspitanja koje su imali naši roditelji, poruke koje smo od njih dobijali, roditelji kao modeli koji su ispoljavali slična ponašanje, eventualne traume koje smo doživeli ili je doživeo neko nama blizak, dugotrajni stresni period, socijalni konflikti koje ne uspevamo da rešimo, krize i posebno način na koji razmišljamo o tome. Zavisno od konstalacije ovih okolnosti, ukoliko se “sklope kockice” mi ćemo reagovati strahom ili anksioznošću koja nas zbunjuje, i to u situacijama koje realno i na prvi pogled nisu toliko zastrašujuće…Međutim, taj strah i ta anksioznost i dalje imaju istu svrhu- da nas zaštite! I paradoksalno, mi smo je zapravo naučili, ali smo je naučili pogrešno. Mi se preterano štitimo od stvari koje nisu toliko opasne. To je naša greška.
U toku psihoterapije, naročito kognitivno- bihejvioralne psihoterapije, mi učimo korake unazad – utvrđujemo kako je došlo do toga da se preterano štitimo strahom kada to nije potrebno i kada nam to zapravo smeta. Taj pogrešno naučeni strah i zbunjujuću anksioznost učimo kako da smanjimo i kontrolišemo. Zapravo – cilj psihoterapije je da oružje koje nam je priroda podarila upotrebimo onda i sa merom koja je adekvatna realnoj opasnosti. Cilj terapije je najčešće da osoba, zbog preterane emocionalne reakcije, ne izbegava suočavanje sa situacijama koje je plaše i da uspe da strah i anksioznost prevlada da bi bila u stanju da funkcioniše. Cilj je da ne otkažemo sastanak sa dopadljivim partnerom/partnerkom, da se usudimo da odemo na poslovni satanak, da se u situaciji sa početka teksta okrenemo iza sebe i vidimo da je iza nas zapravo naš prijatelj koji je hteo neslano da se našali time što se nije oglasio pre nego što nas je uplašio spustivši ruku na naše rame. Cilj je – da smo, pre nego što smo se u toj situaciji već uplašili, zapravo pomislili- ovo je skrivena kamera sigurno.
Serbian 
English 
