Kada svojim klijentima hoću da približim pojam ego-stanja koji je koristan za razumevanje kako itrapsihičkih procesa, tako i svih medjuljudskih relacija često se pozivam na to da je većina njih verovatno često iskusila neku vrstu unutršnjeg konflikta koji se u svakodnevnim govorkanjima pripisuje ,,očiglednoj“ razlici izmedju toga da li poslušati glavu (razum) ili srce (osećanja). Erik Bern je lepo primetio da osim ova dva postoji još jedna važna komponenta u donošenju odluka, a to je Roditeljsko shvatanje stvari, odnosno ono što smo usvojili kao vlastiti stav bez potrebe da preispitujemo i bez svesti o tome da je to u stvari stav osoba koje su bile važne u našem životu (mame, tate, baka, deka, profesora, prijatelja…) 

  U psihoterapijskom kabinetu Agora u Nišu klijente upoznajemo sa teorijom Transakcione analize. Po TA svaka ličnosti se sastoji od ove tri komponente, koje nose naziv ego-stanja. Svaka osoba ima tri ego-stanja: ego stanje Roditelj, ego stanje Odrasli i ego stanje Dete.  Ova tri stanja postoje u svim ljudima i možemo ih primetiti na svakome. Dok posmatramo i slušamo ljude možemo svojim očima videti kako se oni menjaju ulazeći iz jednog ego-stanja u drugo. Zdravim ljudima su u svakom trenutku dostupna sva tri i svako može da odabere iz kog će ego-stanja odgovoriti i koje će ego-stanje presuditi u donošenju odluke ili rešenju neke situacije. U zavisnosti od toga u kom smo ego stanju istovremeno se menjaju izraz lica, način izražavanja, gestikulacija, položaj  tela. 

      Sada ću detaljnije objasniti svako od njih.

     Ego stanje Roditelj sadrži stavove i ponašanja koja su inkorporirana iz spoljašnjih izvora, pre svega od roditelja i sve ono što je osoba naučila i usvojila o roditeljstvu. Možemo ga zamisliti kao snimak lične percepcije onoga što su roditeljske figure činile, tako da je delom objektivan i predstavlja ono što su ti ljudi stvarno radili, govorili i poručivali, a delom je subjektivan i odredjen doživljajima malog deteta prema roditeljima. Moralni stavovi i vrednosti, predrasude i svako smeš – ne smeš, treba – ne treba sadržani su u ovom ego stanju.

    Ego stanje Dete je deo ličnosti koji razmišlja, oseća i ponaša se baš kao što se ta osoba ponašala u prošlosti.  Ego stanje Dete ne karakteriše detinjasto ponašanje, već ponašanje koje je karakteristično za tu osobu, ono koje nije naučeno od roditelja niti iz kasnijih iskustava. Detinjasta osoba se ponaša nezrelo, neadekvatno, pogrešno dok biti u Detetu podrazumeva da smo u kontaktu sa svojim telom, željama i osećanjima što je adekvatno i poželjno.

   Zajednička osobina Roditelja i Deteta je što su ispunjeni sadržajima iz najranijeg detinjstva, ali iz dva različita ugla.  Suština Roditelja preuzeta je spolja, a Deteta iznutra.

   Treće ego stanje, ego stanje Odrasli je onaj deo ličnosti koji razmišlja, koji objektivno procenjuje stvarnost, sakuplja i koristi obaveštenja iz spoljašnjeg sveta i iz Roditelja i Deteta, te na osnovu njih donosi sudove, ocenjuje mogućnosti i izračunava verovatnoću da će se nešto dogoditi na osnovu prethodnog iskustva.  Npr. ,,Želim da idem na utakmicu (D), mada bih morao da učim (R). Odrasli zaključuje, dobro, ostaću kod kuće, gledaću utakmicu na TV-u, a posle mogu da učim (O)“. Za razliku od ego stanja D i R, ego stanje O je ispunjeno sadržajem koji je u datom momentu pristigao, u njemu nema prošlosti.    

    Opšti model strukture ličnosti u TA grafički se prikazuje sa tri vertikalno poredjana kruga iste veličine. Gornji krug je Roditelj (R), srednji je Odrasli (O), a donji je Dete (D). Oni zajedno reprezentuju celu ličnost.

Ego stanje Roditelj                                                                   

Ego stanje Odrasli

Ego stanje Dete

      U interakciji sa drugim ljudima, ali i u odnosu prema sebi samima primećujemo da ego stanje Roditelj i Dete imaju svoja dva aspekta.  Jedan koji se naziva Kritički Roditelj (KR), a drugi Negujući Roditelj (ND). 

  Kritički Roditelj je način funkcionisanja ego stanja Roditelj koji karakteriše ukrućen telesni izraz, iskazivanje kritičkih ocena, strog ili preteći ton i upotreba oštrih i naredjujućih reči. On na unutrašnjem planu naredjuje, ispravlja i kritikuje Dete očekujući, kao i pravi roditelj da Dete posluša i ispuni ono što se traži. Kada je Kritički roditelj upravljen spolja, osoba prema drugim ljudima nastupa kritički i usmerena je ka kontroli.

  Negujući Roditelj karakteriše odgovarajuće telesno držanje i upotreba ohrabrujućih i podržavajućih reči. Negujući Roditelj na unutrašnjem planu upućuje poruke podrške i ohrabrenja. U odnosu sa drugima Negujući Roditelj radi ono isto što i sa svojim Detetom: podržava dobro, ohrabruje rast, pomaže slabijima, štiti i daje.

      Oba mogu imati svoje pozitivne i negativne načine ispoljavanja:

Pozitivni Negujući Roditelj vodi brigu o drugoj osobi na način pun ljubavi kad ona za tim ima potrebu, on kaže: „Volim te“.

Negativan Negujući Roditelj preterano štiti, čini usluge za druge kada se to od njega ne traži i sprečava razvoj, on kaže: „Ja ću to učiniti za tebe“.

Pozitivan Kritički Roditelj je snažan i pouzdan, štiti sebe i druge, on kaže: „Ne čini to, opasno je“.

Negativan Kritički Roditelj oduzima samopoštovanje drugoj osobi, obezvređuje je i ponižava: „Ti to ne možeš, to tako ne treba“.

    Ego stanje Deteta se takodje ispoljava na dva načina: 

    Slobodno Dete samo bira aktivnost, spontano se prepušta igri ili radnji, potpuno je predano tome što radi bez uticaja spolja i ima svoje zadovoljstvo zbog onoga što radi i kako radi, sledi svoje potrebe, želje i osećanja.    

    Adaptirano Dete izvršava zadatke koje su mu drugi odredili, potpuno zavisi od nagrade spolja, od nekog drugog ko će ga pohvaliti. 

   Osobe koje su često u ego stanju Adaptiranog Deteta povremeno zapadaju u neku vrstu negativističkog ponašanja, a to je Prkosno ili Buntovno Dete  Umesto da se prilagodi Roditeljskim očekivanjima, osoba radi sasvim suprotno od onoga što roditelji traže. Kada se osoba buni na ovakav način, ona i dalje nije ,,slobodna“, i dalje reaguje na pravila iz detinjstva, i dalje je u Adaptiranom Detetu jer se ne ponaša na svoj način već  suprotno roditeljskim očekivanjima.

     Pozitivno Adaptirano Dete ponaša se adaptirano da bi lakše postiglo ono što stvarno želi, na primer, pre nego što predje ulicu uvek pogleda levo i desno, ili kada hoće nešto da traži kaže ,,molim”.

   Negativno Adaptirano Dete ponaša se autodestruktivno da bi privuklo pažnju drugih jer je tako naučeno –  na primer, zaboravlja da pozdravi pretpostavljenog.

  Pozitivno Slobodno Dete neposredno izražava ono što mu je na umu i nikoga time ne povređuje, npr.: „Zdravo, hajde da se igramo”

  Negativno Slobodno Dete može da se povredi ili da povredi druge jer zanemaruje stvarnu opasnost, na primer u vožnji kaže: „Hajde, brže, brže, požuri“, iako je put opasan.

    Odrasli nije izdiferenciran kao što je slučaj sa R i D. On je neutralan ukoliko nije preplavljen uticajima iz R ili iz Deteta. 

   Za proveru koliko je koje od ego stanja zastupljeno u nekoj ličnosti i za grafički prikaz ego stanja koristimo model koji je razvio Džon Dusay a koji se naziva egogram. Dusay-ova je pretpostavka da Kada se kapacitet jednog ego stanja poveća, drugi se mora(ju) smanjiti kako bi to kompenzovali. Promena u psihičkoj energiji odigrava se tako da ukupna količina energije ostaje uvek ostaje konstantna , samo prelazi iz jednog u drugo ego-stanje.

  U nekim slučajevima dolazi do toga da ego-stanje Odrasli bude kontaminirano od strane Roditelja ili Deteta, da neko od ego-stanja bude potpuno isključeno ili da samo jedno od njih dominira mišljenjem, osećanjima i ponašanjem osobe. U tim slučajevima osoba ne koristi svoje pune potencijale, često ne uspeva da sagleda sve opcije koje ima pred sobom i ima tendenciju da gradi simbiotske veze sa drugim ljudima. U tim slučajevima pomoć psihoterapeuta je veoma poželjna kako bi osoba sagledala stvarnost iz pozicije ,,ovde i sada” i počela da donosi ispravne zaključke umesto da stvarnost posmatra kroz prizmu Roditeljskog programa ili Dečjih iluzija.

Leave a Reply