Svako na psihoterapiju dođe pod različitim okolnostima ali je cilj uvek isti, a to je želja za poboljšanjem stanja, bilo da su u pitanju simptomi određene bolesti ili je u pitanju kvalitet života. Tako posmatrajući, malo je kontradiktorno da pričamo o želji klijenata da se ne promene, tj. da ostanu isti u stanju koje im itekako smeta, i ometa njihovo svakodnevno funkcionisanje. Ipak, želja za promenom nije na šta mi možemo da utičemo svesno. Izuzetno je teško ostati disciplinovan u fizičkim aktivnostima (trčanju, šetanju, treningu u teretani), iako nam to očigledno donosi bezbroj prednosti, a kamoli u promeni koja zahteva duboke psihološke uvide.
Retko koji klijent je svestan posla koji se nalazi ispred njega i koji ga očekuje. Uglavnom postoji mišljenje da će terapeut sada da mi kaže šta ja treba da radim, da me natera da nešto učinim, da me opravda, osudi, opovrgne ili pak verbalno ošamari i da mi kaže da se trgnem. Retko ko je svestan da je terapija zapravo suočavanje sa mnogim stvarima koje nas muče a znamo da postoje, koje nas muče ali ih stoički ignorišemo i sklanjamo iz vidokruga, pa tek onda prepuštanje istraživanju nečega što nam nije ni na kraj pameti, a utiče na naš život.
Na tom putu, klijenti, iako svesno žele promenu, nesvesno (ili pak polusvesno) na neki način izbegavaju rad na sebi u ovom smislu. U praksi to vidimo na različite načine.
Otkazuju se seanse bez nekog dobrog i konkretnog razloga, na same seanse se često kasni, neretko „nema“ o čemu da se priča, („sve je rečeno po 1000 puta“). Nekada se i samo ponašanje prema terapeutu iz prijateljskog i stabilnog, pretvori u pasivno-agresivno i čak ljutito. Prethodna situacija je veoma retka jer klijenti često osećaju krivicu prema sebi što osećaju bes prema terapeutu („Što sam ljut i besan na nekoga ko želi da mi pomogne?“). Često se klijenti boje da se naljute na terapeuta („Šta ako on shvati da sam ja ljut na njega, pa me ostavi?“), te se sakrivaju takva osećanja i priča odlazi u neki smer koji nema produktivan završetak. Iskusan terapeut treba ovo prepoznati i otvoriti priču o potisnutim osećanjima, željama, i potrebama, jer ove stvari nose najveću količinu emocionalnog intenziteta i brige, te su baš iz tog razloga jako bitni.
Sa druge strane, osim ovakvih škatljivih tema, sami simptomi određene bolesti nekada igraju ulogu u komunikaciji sa najbližima. Kada je neko bolestan, oko njega se vrti cela porodica i na neki način se održava kontrola nad zajednicom koja je inače ne tako stabilna i podložna razdvajanju. Majka može svojom bolešću držati dete vezano za sebe, ne dozvoliti mu odvajanje koje mu je potrebno i koje remeti njegov razvoj. To sa druge strane stvara krivicu kod deteta („Zašto ja želim da se odvojim, da mojoj majci bude loše, bolje da budem tu gde jesam. Zašto želim da naudim svojoj majci?“).
Ono što je najčešća situacija koja se sreće jeste psihoterapijski rad koji traje do 10ak seansi. Kada klijenti shvate da psihoterapija zapravo zahteva otvaranje mnogih bolnih tema, kao da odluče da ne žele time da se bave, i odabiraju neke terapijske metode koje smiruju njihovo stanje ali ga zapravo ne leče.
Govoreći o promeni ovde, više puta sam napomenuo razliku između onoga što želimo svesno, i onoga što se zapravo odvija kada situaciju pogledamo detaljno (tj. onoga što je nesvesno). Naš cilj u terapiji jeste da utičemo na te nesvesne faktore koje zapravo vode naše ponašanje, naše misli, i naša osećanja, kako bi shvatili koja je svrha naših simptoma, šta oni zapravo žele da nam kažu, i kako mogu da nam pomognu da krenemo dalje u svoj razvoj.
Nemanja Zajkesović
Serbian 
English 
