Perfekcionizam je nešto što je jako blisko današnjem svetu. Živimo u kulturi gde se veličaju uspešni, oni koji sve odrade savršeno, oni koji izgledaju savršeno, oni koji su savršeni u svom profesionalnom životu. Greške se skrivaju, nesavršenosti naizgled ne postoje, i stvara se slika idealizovanog sveta oko nas u kome smo mi jedini, čini se, nesavršeni.
Međutim, zašto je savršenstvo toliko primamljivo, kada znamo da je nemoguće da stvari budu u potpunosti idealne?
Pre svega, kultura u kojoj živimo teži da sakrije nesavršenosti u svakom smislu te reči. Estetske operacije, rigorozne dijete, šminka, programi za prepravljanje slika, različite New Age filozofije koje tvrde da su otkrile kako osoba može biti ostvarena, uspešna, prelepa i zadovoljna. U svim aspektima današnje kulture deluje kao da postoji lek za sve. Za telo, za um, za dušu. Osoba ne sme da se kaje za propuštenim stvarima, uvek i sve treba ispraviti i sprečiti, i treba se ostvariti u svemu. Mesta za negativnosti, ni na vidiku.
Sa druge strane, u svetu koji je takav kakav jeste, ima malo prostora za porodicu da odgoji decu koja su slobodna, koja greše, koja uče i razvijaju se. Pustiti dete da greši u društvu gde se svaka greška skupo plaća, gde je sve pod lupom i nadzorom svih, gubi se opcija da se živi slobodno i autentično. Razvoj nije uvek linearan i nije uvek popločan uspesima. Naprotiv, najrazvijeniji ljudi su upravo oni koji su grešili najviše i koji i dan danas greše. Veoma rano, deca usvajaju strah od činjenja grešaka. Rečenice tipa „Ja radim stvari samo kada znam da ću ih uraditi 100%“, „Ja sam perfekcionista, sve mora da bude pod konac“, „Ne pipam posao, ako ne znam da ga završim“, deluju kao rečenice koje govori neko ko je uplašen i zabrinut za svoje postupke.
Ovo najbolje možemo uočiti kada pitamo te ljude: „A šta će se desiti ako pogrešiš?“
Na početku odgovor uvek biva: „Pa ništa, ja znam da ništa neće da se desi, ali nešto mi smeta kada stvari ne uradim savršeno.“ U ovoj situaciji deluje da duboko postoji emocija da će se nešto negativno desiti ako se nešto uradi nedovoljno dobro.
Kasnije, kroz razgovor ili psihoterapiju, vrlo brzo možemo uočiti da je perfekcionizam zapravo mehanizam odbrane. Taj mehanizam brani od pokude, od kritikovanja, u službi je zadržavanja ljubavi i toga da se ljudi koje volimo ne naljute na nas. Često čujem da su roditelji govorili deci da ne kažu ništa ako ne znaju šta da kažu, i da ne rade stvari koje ne znaju da rade. Često se javlja krivica, stid, ukočenost od delovanja, i konstatno preispitivanje sebe.
Kada neko, kao što su roditelji ili nastavnici, omalovažava ili napada našu slobodu (kroz napad na nesavršenost u izvršavanju određenog zadatka) perfekcionizam je logična stvar koja će se javiti. Ne samo da će se javiti u situacijama kojima smo obavili loše ili nedovoljno pa nas je neko od autoriteta iskritikovao, već će se javiti u situacijama kada je naš rad na bilo koji način kontinualno izložen nekoj vrsti korekcije i prepravki uz negativnu emocionalnu notu. Nemogućnost roditelja da istoleriše dečiju nesavršenost ka tome da dete sutra neće moći da toleriše sopstvenu nesavršenost, i najgore od svega, neće uopšte moći i da misli o tome da pravi greške. Tehnički će sam sebi zabraniti da misli. Spoljašnji glasovi roditelja vremenom postaju naši sopstveni unutrašnji glasovi. Ako su takvi glasovi okrutni i restriktivni, šta drugo može da se javi kod nas samih nego strah i inhibicija pokušaja kada postoji šansa da se pogreši, odnosno perfekcionizam.
Serbian 
English 
