U poslednje vreme, jedna od najkorišćenijih reči vezanih za psihološka ispoljavanja je trauma. Internet je preplavljen, zajedno sa drugim medijima, tekstovima i pričama o tome kako prevazići traumu, kako se trauma manifestuje, šta znači… posledica je da ljudi koji čitaju i slušaju dolaze do zaključka da su trumatizovani. Ovo je, naravno, nekada tačno. I nekada nije.
Ono što je jako bitno kod procene toga da li smo traumatizovani ili ne, je da znamo da je ,,svaka trauma povreda, ali da nije svaka povreda trauma’’. Ovo je naročito bitno za roditelje koji se često javljaju sa brigom da će svom detetu napraviti traume tako što ga ostavljaju u vrtiću ili sa nekim da ga pričuva dok oni uveče izađu da se zabave, ili tako što nekad nešto ne dozvoljavaju, ili viknu zato što su u tom trenutku preplavljeni ljutnjom. Iako sve ove stvari prave povredu u odnosu, malo je verovatno da će rezultovati traumom. Osnovni razlog za to je što se povrede koje u odnosu nastanu, u odnosu i zaceljuju. To znači da će njihov dosledno dobar odnos prema detetu, njihovo iskreno izvinjenje ili priznavanje greške kad su pogrešili, njihova dostupnost i ljubav pomoći detetu da prevaziđe povredu koja je nastala. Ovo neće da se desi sa traumom.
Mi često zaključujemo da nosimo traumu zato što prepoznamo neke ,,simptome’’ kod sebe, a koji su karakteristični za ljude koji su doživeli neku vrstu traume. Ono što će biti razlika je da, kada možemo da ih vežemo za specifičan događaj, osobu, period u životu – to najverovatnije zapravo nije trauma. Sećanje na traumatski događaj najčešće nije toliko dostupno i to je osnovni razlog zašto je neophodno da radimo sa profesionalcima na osvešćivanju traume, a onda i na prevazilaženju traume. Ako pak, kod sebe možemo da prepoznamo određene ,,simptome’’ i da relativno lako dođemo do zaključka odakle nam, najverovatnije se radi o povredi. Ovo ne znači da time ne treba da se bavimo, da ne treba da tražimo podršku da prevaziđemo ono što nam smeta ili ograničenja koja nam nameće, da se ne suočimo sa osobom ili situacijom koja je dovela do povrede; samo znači da ne zahteva toliko ozbiljan rad kao trauma.
Činjenica je da mi živimo na podneblju i u društvu zbog koga imamo traume, kao što su ratovi, ekonomska kriza, glad, siromaštvo, raspad države, određeni aspekti tranzicije, poplave, nasilje… Međutim kad ljudi imaju ideju da imaju neku traumu, najčešće ne razmatraju ove situacije kao nešto što je traumatsko. Jedan od razloga je, naravno, gorepomenuta specifičnost traumatskog doživljaja, a to je da trauma nije osmišljena, nemamo priču za to, ne možemo da je objasnimo, niit da kažemo kako nam je sve bilo loše. Još jedan razlog je to što su ova iskustva, budući da su zajednička, normalizovana i da, pošto se niko drugi ne žali na njih, verovatno nije tu bilo ništa tako strašno i ne dajemo sebi za pravo ni da razmatramo koliko uticaja su mogla da imaju na nas, naročito na one od nas koji su u ovim periodima bili u intenzivnom razvoju (deca i adolescenti).
I na kraju, nažalost, povrede, naročito povrede u odnosima, su univerzalno iskustvo. Što smo sa nekim u bližem odnosu, veća je verovatnoća da ćemo se međusobno povrediti. Nema mnogo koristi od stavljanja tih povreda u rang sa traumom, kao što je silovanje, rat, fizičko nasilje, zanemarivanje… Kada ga stavimo u taj rang, to nam samo onemogućava da napravimo korak ka popravljanju i produbljivanju odnosa koji je neophodan da bi odnos mogao da se nastavi i da raste. Traume ovog tipa, ako ih ima, jesu nešto što treba razmotriti i za čije prevazilaženje treba pronaći ozbiljnu podršku ili pomoć.
Serbian 
English