Jedna od tema o kojoj se najviše priča u domenu dečije psihologije jeste dečiji autizam. Iako je broj članaka, naučnih i onih manje naučnih tekstova napisanih o ovom poremećaju ogroman, u isto vreme to je i tema koja stalno zaokuplja pažnju čitave javnosti i izaziva duboke rasprave, sukobljavanje mišljenja o uzrocima, dijagnostici i mogućim terapijama.
Zašto govorimo o spektru kada pričamo o autizmu?
U još uvek važećoj klasifikaciji mentalnih poremećaja (MKB 10) autizam je uvršten u grupu pervazivnih razvojnih poremećaja. Zašto pervazivnih? Zato što se oni opisuju kao prožimajući, oni koji zahvataju gotovo sve sfere funkcionisanja deteta. U ovu grupu poremećaja spadaju: dečji autizam, Retov sindrom, atipični autizam, dezintegrativni poremećaj detinjstva i Aspergerov sindrom. U svakodnevnom dijagnostičkom radu, činjenica je ipak da ponekad ne možemo jasno definisati i klasifikovati neke slučajeve kao tipični autizam, odvojeno od drugih pervazivnih poremećaja, pa se danas ipak govori o „spektru“, što omogućava da malo šire posmatramo ove razvojne poremećaje (jer postoji različitost i raznolikost ispoljavanja simptoma).
Koji su simptomi karakteristični za poremećaje iz spektra autizma?
Prvi znaci autizma uočavaju se u ranom uzrastu, tačnije pre treće godine. Jako često se prvi znaci javljaju i ranije. Iako smo naglasili da je ovo jedna grupa sa raznolikom simptomatologijom, poremećaji iz spektra autizma se karakterišu sledećom trijadom simptoma:
- nemogućnost uključivanja deteta u recipročnu socijalnu interakciju – najjednostavnije rečeno, dete ne reaguje adekvatno na osobe iz okruženja. Ljudi, predmeti ili životinje se tretiraju na isti način, izbegava se kontakt pogledom, dete se ne odaziva kada ga neko zove po imenu i kao da nedostaje empatije ili zainteresovanosti za svet koji okružuje dete.
- problemi u komunikaciji, verbalnoj i neverbalnoj – dete kao da ne shvata svrhu komunikacije, ne brblja, kasnije progovara ili ne govori i ima teškoće sa razumevanjem govora. Često su prisutne eholalije – ponavljanje reči ili rečenica koje je drugi izgovorio, bez ikakvog razumevanja.
- stereotipan, rigidan repertoar interesovanja, aktivnosti i postojanje rutina. Autistično dete može biti naročito zainteresovano za neke svakodnevne stvari – plastične delove igračaka, ključeve, kamenje (do nivoa fascinacije), ili može reagovati jako burno kada se svakodnevne aktivnosti promene i u najmanjoj meri (odlazak na spavanje ili menjanje rasporeda nameštaja u stanu).
U kliničkoj praksi izostanak govora predstavlja simptom zbog koga se roditelji najčešće javljaju. Jako često roditelji odsustvo govora percipiraju kao najveći problem, dok druge simptome zanemaruju ili negiraju, tako da detetov neadekvatan govor predstavlja samo vrh ledenog brega.
Šta su uzroci i faktori rizika?
Još uvek se ne zna šta je tačan uzrok autizma. Upravo ta činjenica je razlog zašto postoji toliko spekulacija, sumnji u adekvatnu dijagnozu, kao i mogućim načinima prevencije. Ono što je sigurno, to je da ne postoji jedan uzrok, već da ovde govorimo o kompleksnom razvojnom poremećaju čiji se uzroci kriju kako u genetskim, tako i u sredinskim faktorima. Iako ne možemo govoriti o tačnoj etiologiji, možemo govoriti o faktorima rizika – genetskim, imunološkim ili sredinskim. Danas se smatra da je autizam neurobiološki poremećaj i da se javlja kod genetski predisponiranih osoba kao posledica dejstva različitih (nepoznatih) faktora. Poremećaji iz spektra autizma su češći kod dečaka nego kod devojčica (4,5:1), češći su kod dece čiji su roditelji stariji, a komplikacije na porođaju (traume, nedostatak kiseonika) su takođe snažno povezane sa rizikom od autizma. Prema mnogobrojnim istraživanjima, vakcinacija dece nije povezana sa rizikom od nastanka autizma.
Kako do adekvatne dijagnoze?
Iz našeg praktičnog iskustva, možemo da kažemo da se u našoj zemlji dijagnoza autizma ne postavlja olako, i da ponekad prođe i duži vremenski period u kome se dete prati ili upućuje na dodatna ispitivanja, pre nego što dobije upravo tu dijagnozu. U nekim drugim zemljama (ekonomski razvijenijim), situacija je upravo suprotna, jer upravo ta dijagnoza omogućava roditeljima ili starateljima ostvarivanje specifične novčane pomoći namenjenoj terapijskim intervencijama, odnosno olakšan pristup dostupnim terapijskim metodama. Osim toga, ovde postoji i jedna nenamerna tendencija da se traže neka druga objašnjenja i rešenja za simptome koje dete ispoljava, iz pre svega straha od eventualnog postavljanja dijagnoze. Tako imamo jako veliki broj dece na tretmanu kod defektologa, logopeda ili psihoterapeuta, a da nisu adekvatno sagledana od strane dečijeg psihijatra koji je najstručniji i jedini koji ima pravo da da dijagnozu i uputi roditelje u dalje načine lečenja.
Trenutno u našoj zemlji dijagnozu autizma postavlja dijagnostički tim koji čine dečji psihijatar, psiholog i defektolog. Oni uzimaju sve anamnestičke podatke (podatke o trudnoći, rođenju, ranom razvoju, porodičnu anamnezu, kao i opis problema), vrše opservaciju i procenu. Procena psihologa se na primer, sastoji iz intervjua, posmatranja deteta, zadavanja upitnika i testova, kojima se procenjuje inteligencija, socijalna i emocionalna zrelost i funkcionisanje deteta.
Zašto je rana intervencija važna?
Rana intervencija se oslanja na teoriju o plastičnosti mozga i baš zbog tog ogromnog razvojnog potecijala, bitno je što pre započeti sa njom kako bi dete sa razvojnim kašnjenjem (bilo kog tipa) uspelo da dostigne u što većoj meri optimalan nivo razvoja. Plan rada sa detetom je uvek individualan, menja se zavisno od trenutnih problema ili potreba, uvek uključuje porodicu sa kojom živi, a u njegovu primenu su uključeni stručnjaci različitih usmerenja – psihoterapeuti, defektolozi, logopedi, reedukatori…
Psihoterapija, odnosno intervencije psihologa uključuju različite tehnike koje imaju za cilj poboljšanje socijalnih veština, komunikacije, usvajanje novih znanja, samoregulacije. U našoj zemlji (a konkretno u Nišu) na raspolaganju su bihevioralni tretmani, reedukacija psihomotorike, muzikoterapija, a od skoro, u našem psihoterapijskom kabinetu Agora i posebna vrsta terapije igrom – Learn to play terapija, namenjena deci sa razvojnim kašnjenjem i razvojnim problemima, u koje spadaju i deca sa poremećajima iz spektra autizma. Najjednostavnije bi ovu tehniku mogli da opišemo kao razvojnu, i njen osnovni cilj jeste iniciranje spontane igre pretvaranja, koja dokazano pozitivno utiče na socijalni, emocionalni i kognitivni razvoj deteta. Takođe, ne manje bitno, ova tehnika pomaže i u produbljivanju veze deteta sa roditeljima, koji su aktivno uključeni u tretman.
Više o ovoj metodi možete pročitati na našem blogu, a ukoliko imate nekih pitanja i nedoumica, možete nam se javiti telefonom ili putem sajta. Ukoliko ste iz Niša ili okoline, možete se javiti i lično doći kako bi se upoznali sa našim modelom rada, kako bi mogli da procenimo da li je on adekvatan za Vaše dete.
Serbian 
English