Psihoze i psihotične epizode

Psihoze i psihotične epizode

Psihoza, kao i sva psihološka stanja, utiče na čovekovo doživljavanje sveta na određen način. Dok druga psihološka stanja mogu karakterisati preterana briga ili osećaji tuge, jedna od glavnih karakteristika psihoze jeste gubitak kontakta sa realnošću. Za ljude koje se ne bave psihologijom gubitak kontakta sa realnošću može biti težak za razumevanje, ali uopšteno, gubitak kontakta podrazumeva stanje u kome osoba ne zna ko je, gde je, i kada je (tj. izgubi apsolutno pojam o vremenu, ne zna koji je dan, mesec, ili godina). U analitičkom smislu se govori o pucanj ugranica sveti i uplivu nesvesnih sadržaja.

Duševne bolesti koje karakteriše psihoza nazivamo psihotičnim poremećajima i u njima imamo nekoliko oboljenja za koje se smatra da su uzrok psihotičnosti. Pojavu psihoze (dakle jedne ili više epizoda psihotičnosti) mogu izazvati i neduševne bolesti, kao što su Parkinsonova bolest, Alchajmerova bolest, različite traume mozga, tumori na mozgu, korišćenje narkotika (kao što su marihuana, amfetamini, i klasa psihodeličnih supstanci), alkohol i određene vrste lekova koje kao svoj efekat ili nuspojavu imaju simptome koje odgovaraju psihotičnosti. Naravno, genetika je takođe jedan od faktora koji može uticati na pojavu psihotičnosti.

Psihotičnost se ne dešava naglo (osim u slučajevima intenzivnih trauma, kao što su ratovi ili gubitak voljene osobe) i njena dužina zavisi od njenih uzoraka, pogotovo kada su u pitanju prolazna oboljenja i konzumiranje nekih narkotika (npr: osoba akutno boluje od određene infekcije koja izaziva psihotične simptome, i psihotičnost prestaje kada prestaje i infekcija). U slučaju duševnih, psihotičnih poremećaja, psihoza je samo jedna od karakteristika bolesti i pored nje se mogu naći i drugi simptomi koji se razlikuju u zavisnosti od konkretne bolesti. Simptomi koji se mogu naći pre same pojave psihotičnosti su:

–          Osoba počinje da se ponaša drugačije nego što se ponašala do sada (ne može da se koncentriše na poslu, pada joj efikasnost rada, za školu gubi interesovanje, dobija slabije ocene);

–          ima problema sa koncentracijom, i ne može da misli kako treba;

–          oseća se nelagodno pored drugih;

–          provodi više vremena usamljen;

–          gubi zainteresovanost za ličnu higijenu i stvari koje su ga do skoro zanimale;

–          zainteresovanost za religiju, filozofiju, životne istine;

–          na emotivnom planu jače reaguje nego što to situacija podrazumeva.

Kada se već razvije psihotičnost u okviru određene duševne bolesti, mogu se naći i sledeći simptomi:

–          Osoba počinje da čuje, vidi, miriše ili oseća stvari koje drugi ljudi ne;

–          ima čudna i neodgovarajuća uverenja, ubeđenja, bez obzira šta drugi kažu;

–          udaljava se od porodice i sl.

U toku psihotične epizode, osim gorenavedenih simptoma, imamo i:

–          Halucinacije, koje mogu biti zvučne, taktilne i vizelne (npr: osoba čuje glasove kada niko nije oko nje, oseća čudne senzacije u telu, ili vidi stvari ili ljude koje nisu tu);

–          osoba ima određene sumanute ideje (najčešće ideje lične veličine i ideje proganjanja, ali sreću se i drugi vrste).

U lečenju psihotičnosti i bolesti povezanim sa njom se najčešće koristi farmakoterapija, iako su jako dobro poznati njeni limiti. Određene vrste površinskih psihoterapija mogu dobro kontrolisati simptome, ali se dubinskim pristupom dolazi do same srži psihotičnih problema.