Igra je verovatno jedan od najzanemarenijih aspekata razvoja na koji roditelji mogu da utiču, u ovom trenutku u vremenu. Mnogo se energije investira u edukovanje dece, i eventualno igre koje su edukativne, čini se da je slobodna igra u izumiranju. Deluje kao da su deca izgubila interesovanje za igru, ne koriste igračke koje imaju, ne umeju da se zaigraju osim na tabletima i telefonima, često im je dosadno čak i sa vršnjacima.
Koristi koje deca imaju od igre su nemerljive. Ona pomaže i omogućava intelektualni, emotivni i socijalni razvoj, pomaže osvajanje samoregulacije, podiže samopouzdanje i generalno zadovoljstvo, kroz igru deca prave smisao u svetu koji im nema baš mnogo smisla… Nedostatak slobodne igre je jedan od glavnih razloga što imamo nikad obrazovaniju decu, svašta znaju i umeju ispred svojih godina, deluje kao da su značajno inteligentniji od generacije svojih roditelja i baka i deka, a s druge strane jako često nisu samostalni koliko bi trebalo da budu u svojim godinama, imaju teškoće da se nose sa frustracijama čak i starijem uzrastu (nije neobično da na primer srednjoškolci reaguju nekontrolisanim plačem na dobijanje slabije ocene od one koji su očekivali, o mlađima da ni ne pričam), teško rešavaju konflikte bez uplitanja odraslih… I generalno deluje kao da je došlo do jedne, uslovno rečeno, disharmonije u razvoju – intelektualno deluju jače dok emocionalno i socijalno deluje da ozbiljno kaskaju za svojim uzrastom.
Ja duboko verujem da je igra najjednostavniji način da pomognete svojoj deci da imaju adekvatan emotivni i socijalni razvoj. Prava igra u tolikoj meri angažuje mozak da je neka deca a i neki odrasli ne mogu dugo izdržati, nekad samo po 10, 15 minuta posle čega se umore. Ovo se naravno kao i sve drugo trenira, i što se više igramo to smo više u stanju da se igramo.
Jedan od osnovnih preduslova da dete hoće da se igra jeste to da roditelji cene igru. Da znaju da je važna i da joj daju na značaju. Dete neće biti baš inspirisano da se igra ako to prati podtekst da je ta aktivnost detinjasta, glupava, besmislena, nerealna, da služi tome da vam ne smetaju, da se sklone dok vi radite važne stvari. Poželjno je naravno da roditelji znaju i vole da se igraju, ali nije neophodno i u radu primećujem da je roditeljima to jako teško. Međutim, može da se nauči, a ako vam treba motivacija postoje neke indicije da igra kod odraslih smanjuje verovatnoću pojave demencije i ublažava njene simptome, dakle – ‘zdravo je za mozak’, što kažu. Ako vam treba dodatna podrška da naučite da se igrate sa svojom decom možete da nađete terapeute koji se bave filijalnom terapijom i koji će vam pomoći da savladate ili da se prisetite ove svoje sposobnosti. Ako ne želite da se investirate u to, to je sasvim u redu, dok god imate svest da je igra važna za vaše dete i prema njoj se ophodite na taj način.
Inače jedan od najčešćih stvari koje mi na prvom susretu kažu roditelji starije dece, dece koja idu školu, je da stvarno ne veruju da će deca da se igraju kad dođu, jer se odavno ne igraju igračkama, ili su jako zreli, ili nikad se nisu ni igrali, to ih ne interesuje… Naravno, gotovo nikad nije tako. Deci sve do 12 godine igra predstavlja najprirodniji način ponašanja i komunikacije, i kada im se obezbede uslovi oni samo počnu da se igraju. I ja ću u daljem tekstu da podelim neke od opštih uslova, biće i izvesno i nekih specifičnih a tu već svaki roditelj najbolje poznaje svoje dete.
Prva stvar, igračaka ne sme biti previše. Kad igračaka ima previše deca se po pravilu ne igraju ni sa čim. Dakle, cilj je napraviti selekciju a ne kolekciju. Igračke treba da budu vidljive i razvrstane po nekakvim grupama, kada imate veliku korpu ili kutiju u kojoj su sve igračke, značajno se smanjuje verovatnoća da će dete da se igra njima.
Što se selekcije tiče dobro je da dete ima dostupno bar po jednu igračku iz različitih grupa.
– Igračke za negovanje – hrana, kuhinjice, beba, noša, senzorni sadržaji (pesak, voda, mekane stvari…)…
– Agresivne igračke – mačevi, pištolji, vojnici, strašne životinje, bop-bag, kanap…
– Igračke za igranje uloga – maske, kostime, ginjole, vozila, dvogled, kompas, lupa, doktorski set, majstorski set…
– Igračke koje predstavljaju porodicu – obično ljudsku ili životinjsku
– Kućica, garaža, tvđava, zamak…
– Ekspresivne igračke – boje, papiri, plastelin, tabla…
– Igračke za razvoj veština – društvene igre, karte, lopta…
– Dobro je da bude dostupan i nestrukturisani sadržaj – to je nešto što može biti svašta, platna, klupka, papiri, parče drveta…
Možda ovako deluje zastrašujuće, ali setite se samo jedna igračka iz grupe je sasvim u redu. Najveća investicija su igračke poput kućice a to možete lako da napravite (ja sam mojim ćerkama pre 3 godine napravila kućicu od kutija za cipele koja je još uvek u funkciji). Ginjole su takođe skupe ali i njih iz malo volje možete da napravite od starih čarapa. Sve drugo u manjoj ili većoj meri predpostavljam imate. Šta više, očekivala bih pre da izbacujete nego da kupujete igračke. Jedini izuzetak su tu agresivne igračke.
Primećujem trend da deca načešće nemaju ništa od agresivnih igračaka, ili ih imaju ali im nisu dostupne. Roditelji se imam utisak plaše da bi izloženost igrama i ogračkama iz ove kategorije dalo dozvolu deci i podstaklo ih da budu agresivna, i da će to na neki način da spreče ako nema tih igračaka. Istina je naravno, da su deca već agresivna jer je to sasvim prirodno. Najveći deo agresije koju imamo je zdrava agresija koja nam omogućava da se zauzmemo za sebe i za druge na načine koji su sasvim adekvatni. Međutim kad nema agresivnih igračaka i roditelji odbijaju da se igraju agresivnih igara, dete shvata da ljutnja i agresija kao ponašanje koje iz nje proizilazi nisu prihvatljivi, nisu dobri i onda pokušava da ih ne oseća ili ne ispoljava. To je naravno nemoguće pošto su mali, i dovodi do toga da kad se naljute oni ne znaju šta da rade, ne znaju šta im je, ne znaju kako da se ponesu s tim. Kroz agresivnu igru oni zapravo nalaze načine da ispolje agresivnost na funkcionalan način. I kad pratite razvoj agresivne igre kod jednog deteta ona postaje složenija i obično kreće od mačevanja i upucavanja, udaranja bop-bega do komplikovanih strategija, ratova, bokserskih mečeva i nečega što ima nekakvu priču, to govori o tome da dete uspeva da osmisli situaciju u kojoj je neko ljut, a kad nešto ima smisla više neće moći da nas preplavi. Još jedna direktna korist od agresivne igre je to što deca imaju doživljaj da su moćni, što je naročito bitno deci koja imaju problem anksioznosti koja postaje sve učestaliji problem kod dece. A čak i da im nije potrebno i da nikad ne uđu u agresivnu igru, to što su tu neke takve igračke poručuje detetu tvoja ljutnja je u redu za mene.
I na kraju, jako je bitno da igračke nisu skupe, odnosno da nemate problem sa tim da budu uništene. Nemojte im davati da se igraju sa nečim ako vam nije u redu da ga slome, pocepaju, iseku, išaraju, izgube… I jako je bitno da su ogračke bezbedne, ne kupujte im drvene mačeve i pištolje sa kuglicama, ne kupujte staklene igračke, ne presitne za njihov uzrast… Uvek testirajte pre nego što im date koliko boli ako te neko udari ovim, koliko boli ako ti padne na nogu, da li time može da slomi prozor… Da bi igra mogla da bude slobodna mora da se odvija u bezbednim okvirima.
Serbian 
English 
