Počela sam da čitam knjigu 'Orhideja i maslačak' i dosta razmišljam o 'osetljivoj' i 'otpornoj' deci.

Jako često čujem od roditelja 'On/a je preterano osetljiva', ovo nije uvek precizna procena 😊. I najčešće je rečeno kao opravdanje za ponašanje ili simptome deteta i sa neverbalno pomešanim ponosom i frustracijom. Ovaj ponos mislim ima veze sa tim da je izazovnije gajiti orhideju, nego samo paziti da zgaziš maslačak. 

U knjizi navode da deca orhideje nastaju usled određenih genetskih, epigenetskih (menjanje gena usled iskustva naših predaka) faktora i ranog iskustva sa sredinom i nekih drugih faktora sredine. Upravo zato deca u istoj porodici nisu sva ista, i možete imati i orhideje i maslačke. 

Maslačci imaju veću otpornost i lakše se nose sa svetom, dok se orhideje lako slome ako nemaju zadovoljavajuće uslove. Orhideje imaju intenzivninu reakciju na stres i samim tim se teže prilagođavaju bilo kakvim promenama. Roditeljima je lakše da odgajaju maslačke, mada ne retko priželjkuju orhideje zbog njihove 'izuzetnosti'.

Postoji pritisak sredine na roditelje da 'proizvedu' izuzetnu decu, i ako to ne uspeju onda nisu dobri roditelji. Pre par generacija je bilo poželjno imati decu koja se ne ističu jer su bezbednija kad su u zlatnoj sredini. Dobra ilustracija je priča Seke Sabljić o tome kako njena mama nikako nije htela da se ona bavi glumom, već je jako želela da postane daktilografkinja. Ja mislim da ne znam ni jednu mamu u mojoj generaciji koja bi htela ili prihvatila tako nešto za svoje dete.

Kako vi doživljavate svoju decu? Imate li maslačke, orhideje ili i jedne i druge? I kao se nosite sa njima?