U tekstu sam se ograničila na ova dva terapijska pravca, jer su to terapije kojima se ja bavim i čiju koncepte i metode primenjujem u radu. Oba ova pristupa obuhvataju širok spektar specifičnih tehnika. Neke od tehnika koje ja koristim u radu sa klijentima su:

Dijalog, koji se može izvoditi između klijenta i neke važne osobe u njegovom trenutnom životu, između klijenta i nekoga ili nečega iz prošlosti, što se odražava na klijentov sadašnji život, između pojedinih delova ličnosti klijenta, gde spada i rad na ego stanjima, dijalog između pojedinih delova tela klijenta, između pojedinih delova sna ili fantazije, između klijenta i terapeuta, zatim tehnika prazne stolice ili rad na dve stolice, dekonfuzija ego stanja Dete, Redecision, reparenting, selfparenting, tehnika ,,ja preuzimam odgovornost“, ,,ne mogu“ nasuprot ,,ne želim“, isprobavanje novih ponašanja, igranje uloga, vođene fantazije, vizualizacija, imaginacija, mašta, simboli, metafore, razgovor sa unutrašnjim detetom, prorada snova, rad na telu, različiti eksperimenti, domaći zadaci i mnoge druge.

Očigledno je da postoji veliki broj tehnika, koje su od velike važnosti u radu. Nažalost, neki terapeuti tretiraju psihoterapijski rad kao skup tehnika. Ovo obično objašnjavaju time da izražavanje afekata zapravo predstavlja celu i završenu terapiju. Ovo nije dobra teorija niti praksa terapije. Tačno razumevanje tehnika štiti od činjenja eksperimenta instrumentom direktne promene. Fokus na svesnosti je prava svrha tehnika terapije, a ne vođena promena ponašanja. Rad se u praksi često odvija kroz terapeutove sugestije da klijent pokuša nešto novo i videti šta doživljava oprobavajući sebe u nečemu za njega novog. Uloga terapeuta nije u nametanju promene. Posao terapeuta nije da, vodeći se svojim znanjem i iskustvom, gura proces u određenom pravcu koji smatra očiglednim i ispravnim, već da prati proces otkrivanja kroz direktno iskustvo i eksperimentisanje kojima osoba širi svoje granice i svesnost. Kada terapeut doživljava klijenta na pozitivniji način nego što klijent doživljava sebe i terapeut pokušava da ubedi klijenta o istini pozitivnog doživljavanja i distorziji klijentovog shvatanja sebe, ne samo da se ovo nastojanje obično pokaže kao neuspešno, već pokazuje da je klijentova realnost previše za terapeuta da nosi i da se klijent mora osećati bolje da bi se pobrinuo za terapeutovu potrebu. Važno je da terapeut bude pažljiv za to kad i kako koristi tehnike u radu, da dobro poznaje korake u kreiranju i vođenju eksperimenta, kao i korisne i ometajuće uslove za primenu kako bi izbegao rizik njihovog primenjivanja sa svrhom menjanja klijenta, te izazvao povredu i stid klijenta. U TA i geštaltu se praktičari ohrabruju da sami osmisle odgovarajuće ,,eksperimente“ koji će doprineti promeni koju klijent želi da postigne. Tehnike se moraju otkrivati i kreirati za svakog klijenta posebno, a u skladu sa različitim fazama savetodavnog odnosa. Naglašava se važnost odnosa terapevt-klijent koji se smatra daleko značajnijim faktorom u ozdravljujućem procesu od bilo koje tehnike, tehnika je sekundarna u odnosu na terapijski odnos. Ovo zahteva znatnu osvešćenost, odgovornost i poznavanje sebe od strane terapeuta.

Postoje neke stvari na koje je važno obratiti pažnju pri korišćenju tehnika:

Posebno su osetljivi i rizični telesni eksperimenti i vežbe, jer nas telo vodi direktno u kontakt sa emocijama, nezavršenim poslovima, stidom i traumatičnim iskustvima. Te, ukoliko je terapijski odnos još na početku i tek se gradi, ukoliko se klijent oseća ranjivim, preplavljenim izunutra ili spolja, nećemo uvoditi eksperimentisanje, posebno ne sa telom. Neophodno je, u toku rada sa telesnim iskustvima, pokretima davati reči i značenja, a na kraju svakog eksperimentisanja, posvetiti dovoljno vremena i pažnje asimilaciji i integraciji doživljenog iskustva. Jer rad na telu i emocijama koji nije ispraćen verbalizacijom i davanjem značenja, obično ne ostavi dovoljno ‘trajnih’ tragova koji se mogu po potrebi ponovo koristiti.

Treba biti oprezan i u radu sa decom, pokazalo se da deca mogu imati poteškoće sa uključivanjem u dijalog kroz tehniku dve stolice. Tada je bolja opcija tražiti da nacrtaju sliku, pa da vode dijalog između različitih delova slike ili između sebe i slike. Mogu se i izrađivati oblici od gline, koristiti mali predmeti i lutke, fotografije i slično i između njih voditi dijalog. Nekada se ovi načini koriste i u radu sa odraslima.

Važno je da, pre uvođenja bilo kakve intervencije, terapeut radi na podržavanju stabilnog graunda klijenta. Tek nakon što je klijent u stanju da se osloni na kapacitete samopodrške i oseća se sigurno i podržano u odnosu sa terapeutom, mogu se uvoditi intervencije planski, dozirano i kontrolisano. Veoma je važno proceniti da li je klijent emocionalno dovoljno zreo i spreman za ovakav rad. Važno je da pravimo jasne procene i da čuvamo granice klijenata, da im ne damo da uđu u retraumatizaciju, da ih čuvamo, jer su njihove odbrane često narušene. To se odnosi na izbor tehnike, a u nekim slučajevima i odluku da ne radimo tehniku uopšte. Određena grupa ljudi oseća nelagodu kod korišćenja nekih tehnika i ja uvek proverim sa klijentom da li mu je u redu da radimo određenu tehniku, a ako se pojave otpori, podržim klijenta da se ne izlaže više nego što mu je prijatno. Kod nekih dijagnostičkih kategorija kao i kod osoba koje su pretrpele ozbiljno traumatsko iskustvo, radije biram razgovor o iskustvu nego ulaženje u iskustvo kroz neke od tehnika, kao što je na primer ,,rad na dve stolice“ ili ,,dijalog između različitih delova ličnosti“ Kod njih su sposobnosti samoregulacije, ostajanja u ovde i sada, podnošenja bola, ostajanja na granici kontakta narušene.

Kada predlažem neku tehniku, takođe nastojim da budem svesna i razlika u stavovima, karakteru, rasi, kulturi, nacionalnosti, polu, godinama, sposobnostima, seksualnosti, klasi i drugim važnim faktorima koji bi mogli dovesti do greške u razumevanju.

Ono o čemu takođe vodim računa kada predlažem tehniku je i u kojoj fazi je rad sa određenim klijentom, u tom smislu, važno mi je da je postignut stabilan terapijski odnos, da imam dovoljno informacija o tom klijentu, da imamo terapijski ugovor, da procenjujem da je klijent već postigao neophodnu kontrolu simptoma i da je dovoljno podržan da može da uđe u takvu vrstu rada, kako bih izbegla rizik od reviktimizacije i retraumatizacije klijenta.

Takođe sam oprezna u izboru tehnika i kada je u pitanju online rad, svesna toga da nisam fizički prisutna dok klijent ulazi u bolno iskustvo.

Niie etično postavljati pacijentu pitanja o bilo čemu ili samo kako bi se zadovoljila vlastita znatiželja ili kako bi se manipulisalo njime na bilo koii način. Kvalitetna teraprija odlikuje se u postavljanjem onih pitanja koja će podstaći kliienta da sam razmisli, osvesti i pronađe vlastito rešenje te dođe do uvida.

Pravilo je da se nikoga ne forsira i ne prisiljava ni na šta. Forsiranje se smatra manipulacijom i kršenjem integriteta druge osobe ne dopuštajući joj da bude ono što jeste. Ubeđivanje osobe da ne radi ono što bi trebala raditi, te da drugi (terapeut) zna šta je za nju najbolje.

Još jedna preporuka je da sve dok sami nemamo iskustvo s radom u određenim tehnikama, ni svojim klijentima ne predlažemo takve tehnike.

Različite tehnike pružaju kliientu priliku da u sigurnim uslovima terapijske situacije isproba različita iskustva i ponašanja i nove poglede na sadašnje i prošle dogadaje, ali je izuzetno važno biti oprezan sa njima, koristiti ih samo u situacijama i na način koji je bezbedan za klijenta.