U ovom tekstu opisaću jedan mehanizam sa kojim se u radu sa klijentima često srećem. U pitanju je retrofleksija, odnosno nedovoljno ispoljavanje prirodnih impulsa spolja. Ispoljavajući svoje impulse spolja mi utičemo na okolinu da se promeni, ili tražimo iz spoljašnjeg sveta ono što nam je potrebno. Ovi zdravi mehanizmi podrazumevaju odredjeni stepen agresije. Na agresiju se u savremenim društvima često gleda sa neodobravanjem, što je naročito izraženo u procesu vaspitanja: ,,Ne možeš ti meni da odgovaraš“, ,,ti si mali“, ,,ne ljuti se na brata, on je manji od tebe“, ,,ne počinji prvi“, ,,nije lepo kad se ljutis“, ,,devojčica si, ne priliči ti“ i tako dalje kroz puno primera ranog učenja da naš prirodni agresivni impuls ne valjaju, da ga je potrebno zaustaviti i zadržati. U tekstu su opisani neki od načina šta se dogadja sa prirodnim impulsima, kao što je agresija puno kasnije kada odrastemo i naučimo da živimo sa ograničenjima koja su nam postavljena ili smo ih sami sebi postavljali tokom odrastanja u nameri da se što bolje prilagodimo svetu oko sebe, onako kako smo pretpostavljali da je potrebno. Na taj način se sprečava zadovoljenje potreba i onemogućava dobar kontakt sa sobom, drugima i sredinom.

     Za osobu kažemo da je u retrofleksiji onda kada zadržava svoj impuls za preduzamanjem akcije (govor, izražavanje osećanja, ponašanje). Energetski tok se prekida i ovo može imati nekoliko posledica. Zadržani impuls može prirodno nestati. Međutim, ako se proces često ponavlja ili ako impuls sadrži snažnu energiju, suzdržavanje impulsa može dovesti do toga da se energija okrene unutra prema sebi. To može dovesti do napetosti u telu, somatskih oboljenja, depresije ili čak do samo-povređivanja.

     Ukoliko je izražavanje ljutnje, tuge, gađenja, ljubavi, želje ili straha redovno kažnjavano, kritikovano ili odbacivano, jedino je moguće naučiti zaustaviti telesne ekspresije takvih osećanja, zaustaviti pokrete, vokalizaciju iz grla, uzdah, bljesak ljutnje u očima ili tužno lice, pokrete odgurivanja, dohvatanja ili izbijanja, odlaženja ili bekstva.

    Proces preko koga je pokret inhibiran ili ometen, nazivamo retrofleksijom u Geštalt terapiji. Retrofleksija znači okretanje ka sebi ono što je zapravo namenjeno okolini. 

    Kod retrofleksije osoba ne usmerava energiju u polje sa ciljem da u njemu izazove promene koje će zadovoljiti njene potrebe, umesto toga, svoju aktivnost preusmerava ka sebi. Pritom, ona vodi stalne borbe izmedju dva dela svoje ličnosti, najčešće  nekog koji doživljava kao istinski deo sebe i onog drugog koji predstavlja skup stavova i pristupa koje je jedinki nametnula sredina. Postoji tri tipa retrofleksije: 

1. Za prvi tip je karakteristično da osoba bukvalno okreće ka sebi one akcije koje bi želela da učini okolini. Postoji impuls da se dela, ali istovremeno i strah od reakcije okoline, tako da, umesto da se agresivni impuls usmeri spolja, on se preusmerava unazad, na sebe samog, što može dovesti do napetosti u telu, somatskih oboljenja, depresije ili čak do samo-povređivanja.

 2. Retrofleksija je, takođe, ono što sebi radimo, a što smo želeli da okolina nama učini. Naprimer, kada podržavamo sebe umesto da budemo podržani od drugih ili kada hvalimo sebe, pružamo sebi pažnju, ljubav i brigu. Ovi oblici ponašanja su pozitivni i poželjni, ono što je negativno je što osoba koja je sklona retrofleksiji pribegava njima i onda kada joj je potrebna druga osoba, potreba je tada samo delimično zadovoljena. Ono što je inhibirano je akcija dopiranja do, zahtevi za pomoć ili zadovoljenje, pokazivanje osećanja. Ovo pokazuje i telesna struktura: ramena su povijena prema grudima, ukrštene ruke i noge kao da grle same sebe. 

3. Treći oblik retrofleksije se dešava kada je pokret sprečen. Primer je inhibicija udarca; udarac bi nas ili nekog drugog direktno povredio. Ukoliko je pokret zaustavljen, pojavljuje se samo kao napetost, npr. ramena i bicepsa ili u stisnutoj, ali nepokretnoj pesnici. Mišići su mobilisani,  ali pokret je sprečen, stvorena je napetost između mišića koji žele akciju i mišića koji se suprostavljaju akciji. Energija se ne koristi da bi se zadovoljila potreba već da bi se potisnuli impulsi. Ako je izražavanje osećanja redovno kažnjavano, kritikovano ili odbacivano, osoba uči da zaustavi telesne ekspresije, osećanja, zaustavlja pokrete, vokalizaciju iz grla, uzdahe…

    Kod retrofleksije česte su i očigledne sekundarne dobiti. Na primer, ako je ono što je pobudilo anksioznost strah od razaranja, osoba sada sistematski muči sopstveno telo i prouzrokuje psihosomatska oboljenja. Ako je uključena u neki poduhvat, čini nesvesne neuspehe. Da ne bi povredila svoju porodicu i prijatelje, okreće se sebi i uzrokuje bolest i neuspeh koji uključuju njenu ili njegovu porodicu i prijatelje. Ali time ne doživljava zadovoljstvo, već samo dalje kajanje. Direktno zadovoljstvo osobe koja retroflektuje ogledalo bi se u njenom osećaju da ima aktivnu kontrolu. Ideje i planovi su često dobro razmotreni, dobro razradjeni i doživljavaju se sa izuzetnom ozbiljnošću – ali obustavljaju se usled nedostatka akcije jer je osoba sve više zbunjena i konačno razuverena nesigurnošću i oklevanjem.

     Pozitivan način  da se koristi retrofleksija je korigovanje sebe da bismo savladali realna ograničenja i prepreke, npr. suzdržavanje od plakanja na poslovnom sastanku, ali je negativan kada u početku mudra obustava spontanog delovanja postaje stalna i nepromenljiva. Razmišljanje je samo po sebi retroflektivni proces, ono je dragoceno, jer pruža individui orjentaciju u vezi onih stvari u životu koje su isuviše kompleksne da bi se prepustile spontanom razrešavanju. Međutim, kod retrofleksije, rascep često dovodi do unutrašnjeg trošenja i velikog stresa jer ostaje unutar osobe, a ne u pravcu potrebne akcije. Kretanje ka razvoju se postiže kada se energija osobe preusmeri tako da se unutrašnja borba otvori prema svetu. Prvi korak je prepoznavanje ovog mehanizma od strane osobe, najlakše preko karakterističnih ponašanja (stiskanje vilice kako se ne bi ispoljila ljutnja, čupkanje kose, čvrsto prekrštanje nogu, stegnute pesnice itd.). Zatim je značajno istražiti koja su uverenja, introjekti i rane odluke povezane sa retrofleksijom i saznati šta klijent veruje da će biti posledice  puštanja energije u akciju. Kako je retrofleksija obično zadržana u telu, korisno je da istražimo gde se u telu nalazi zadržana energija, npr. pozvati klijenta da govori iz tog dela sebe, ponavljajući naglas introjekt koji se nalazi u osnovi retrofleksije (na primer, „Nemoj da se ljutiš“). Tek kada oseti da je spreman i ima dovoljno poverenja da će na pravi način upravljati sa onim što se oslobodi, klijent može svoju energiju usmeriti napolje. Možemo ga pitati koju reč nije izgovorio, koji pokret nije manifestovao, koji zahtev je prećutao na seansi, što nam daje uvide u doživljaje koji su kod klijenta stvorili najveću nelagodu i anksioznost.  Još jedna strategija je da pitamo klijenta da se priseti snova koji su mu se pojavljivali tokom seanse.

Leave a Reply