Mišljenje iz ugla Kognitivno bihejvioralne psihoterapije
Kognitivno bihejvioralna terapija ima svoje početke u bihejvioralnim modelima čiji je osnovni fokus u načelu bio promena ponašanja u odnosu na određenu situaciju, okidač, osobu, misao. U svetlu bihejvioralne terapije, emocije se posmatraju kao vrsta ponašanja. Ne ulazeći u teorijske diskusije, u nekom trenutku postalo je jasno da, očekivano, kognicija –mišljenje, procene, uverenja, sećanja i ostale kognitivne funkcije igraju značajnu ulogu u nastanku i održavanju različitih psihičkih problema i poremećaja. Uloga našeg mišljenja, svesti, “ega” , “ja” (različito u različitim školama) je ogromna i njen značaj se različito tumači i tretira, ali ono što je van svih razmatranja činjenica, jeste da skoro svaka osoba ima autentičan osećaj bezuslovnog poverenja u svoje misli, u svoj misaoni tok. Kognitivna psihoterapija, koja je danas integrisana u kognitivno-bihejvioralni tretman bavi se upravo načinima razmišljanja ljudi.
Naime, u KBT –u mi pretpostavljamo da deo tegoba koje neko oseća potiču između ostalog iz načina na koji ta osoba posmatra svet, sebe i na kraju i same simptome. “Nije važno šta je istina, važno je kako je mi vidimo” je osnovna postavka u ovom smislu. I zaista, koliko puta smo se uverili da svet oko nas nije onakav kakvim smo ga videli ranije, da ljudi nisu onakvi kave smo ih procenili, da se začudimo kada se desi nešto što nismo očekivali. Ipak, u trenutku kada procenjujemo, svet ili svoje telesne osećaje, svoje ili tuđe ponašanje, svoju prošlost ili svoju budućnost, naročito svoje tegobe, u tom trenutku mi se skoro nikada ne zapitamo da li smo u pravu i da li negde grešimo. A, grešimo. I to ne bi bilo ništa strašno da te greške nekada ne igraju presudnu ulogu u našim emocijama, da na taj način ne štetimo umesto da pomognemo sebi, da na taj način ne održavamo probleme. Sumirano – greške koje pravimo u mišljenju utiču na naše raspoloženje, emocije i ponašanje.
Iz ugla kognitivne psihoterapije bavimo se tokom naših misli i našim uverenjima iz par uglova.
Racionalno – emotivna psihoterapija Elisa (REBT) bavi se mišljenjem kroz otkrivanje čovekovih iracionalnih uverenja o životu, sebi i drugima. Ova uverenja se realizuju kroz apsolutističke zahteve koje čovek sam sebi nameće i koje značajno utiču na čovekovo blagostanje. Postoje tri osnovna apsolutistička zahteva koja sebi postavljamo: “ja moram biti uspešan, adekvatan, kompetentan”, “drugi moraju da me vole, cene, podržavaju, uvažavaju, ljudi moraju prema meni da se ponašaju s poštovanjem, ljudi moraju da me uvažavaju” i konačno “uslovi okoline i života moraju da budu i da ostanu dobri, moram dobiti sve što mi treba i pripada”. Ovakva uverenja stičemo u detinjstvu nizom uticaja i konačno nam u odraslom dobu smetaju a nismo ih svesni. Jedan od zadataka u terapiji jeste osvešćivanje ovih uverenja u konkretnim situacijama i njihovo menjanje koje bi konačno dovelo i do promene emocija i ponašanja. Dakle, ono što ljudi sebi govore (kako misle o određenim pojavama) utiče na to kako se osećamo, te izmenom uverenja koja su pogrešna, menjaju se i emocije.
Kognitivna terapija Beka usmerena je na tipične greške u mišljenju koje pravimo a nismo ih svesni. Praćenjem svojih misli sada i ovde, u trenutku kada su nam negativne emocije jake, otkrivaćemo šta nam to prolazi kroz glavu, kako gledamo na trenutnu situaciju i na koji način ta razmišljanja nas zapravo još više plaše, ljute, brinu, rastužuju, umesto da nam pomognu. Tokom svog razvoja čovek stiče niz uverenja i pretpostavki, tzv. kognitivnih distorzija ili “iracionalnih uverenja” koje zapravo predstavljaju određene stilove razmišljanja i koje se primenjuju u različitim situacijama. I sam čitalac će se setiti da je bio u prilici da neki ljudi iz njegove okoline uporno vide stvari na negativan način, da preteruju u ocenjivanju i vrednovanju, da su preuporni u odbrani svojih stavova, da previše dramatizuju i sl. Međutim, takav stil može značajno da utiče i u psihološkim smetnjama, i u tzv. normalnom funksionisanju a da osoba nije svesna da ima naviku da stvari gleda na određeni način. Čovek ne mora biti, i najčešće nije svestan da dosledno greši u oceni sebe i stvarnosti, jer je takav način gradio spontano kroz detinjstvo i iskustvo, a kasnije kroz sopstvenu prizmu propuštao one informacije koje su u skladu sa njegovim pogledom na svet. Osvešćivanje tog stila gde grešimo kad procenjujemo stvarnost može rezultirati u drugačijim reagovanjima na sve oko nas. U toku terapije, terapeut sa klijentom pokušava da otkrije koje to pogrešne pretpostavke (distorzije, uverenja) utiču da se čovek oseća loše i zajedno nalaze način da klijent nauči kako razmišlja na način koji pomaže, a ne odmaže, koji popravlja raspoloženje, smanjuje strah, razrešava ljutnju.
Navešćemo nekoliko grešaka u mišljenju- crno-belo zaključivanje, negativni filter, arbitrarno zaključivanje, uskakanje u zaključak, proricanje negativnog ishoda, etketiranje itd. O ovoj temi bavićemo se opširnije u posebnom tekstu.
Konačno, KB terapeuti se bave konkretnim porukama koje čovek sam sebi šalje i koje utiču da čovek formira određenu sliku o sebi. Koliko bi se ljudi prepoznalo u tvrdnji “Ja ne vredim”, “Ja ovo ne mogu”, “ja nisam poželjan, drugi su bolji od mene”? A koliko čitaoca se ikada zapitalo da li i na koji način to što mislimo o sebi zapravo utiče na nas? Ukoliko o sebi mislimo da nismo sposobni za neku stvar, koja je verovatnoća da ćemo uspeti u tome? Kako ćemo se osećati povodom toga što nismo ni probali? Šta nas drugo sprečava da probamo nego stav da ne možemo, u koji smo bez pitanja sigurni? A kako bi u ovom primeru izgledalo ako bi čovek rekao sebi- možeš ti to? Koji je rezultat- kako se osećam, šta radim? Kakva je razlika (u emociji koju čovek oseća i ponašanju koje demonstrira) između “ja to ne mogu”, “ja to mogu” i “ja to možda mogu, ali svakako mogu da probam?”
Naša kognicija je integralni deo nas. Kao integralni deo ona utiče na emocije, na ponašanje, na našu volju, raspoloženje, samopouzdanje, sliku o sebi i drugima. Isto tako, i drugi sistemi utiču na naše mišljenje. U psihoterapiji mi se trudimo da razbijemo onaj način mišljenja koji remeti taj sistem, ono mišljenje koje negativno utiče na nas a mi toga nismo svesni. Možda je prvi korak u tome postaviti samo mišljenje pod lupu, što retko radimo. Takoreći instinktivno imamo bezgranično poverenje u naše misli, u njihovu moć, istinitost, tačnost. Mnogi naši klijenti umeju slikovito da zaključe – naše misli nas varaju. Cilj nam je da otkrijemo kada i kako, te da ih u tome sprečimo.
English 
Serbian