Psihodrama je jedna od vrsta psihoterapije koja se bazira na spontanosti i kreativnosti. Možda ste primetili da u životu imamo mnogo uloga: imamo ulogu nečijeg deteta, ulogu nečijeg supružnika ili para, ulogu profesionalca na poslu itd… Sve te uloge se razlikuju i u svakoj smo na neki način drugačiji. Postoji takođe i mogućnost da smo se zaglavili u nekoj od tih uloga, da imamo nerešene odnose… Možda smo se zaglavili u nekoj od uloga ili odnosa u prošlosti i nastavili da funkcionišemo i da vidimo svet na isti način na koji smo npr., u periodu puberteta, može da se desi da nas neka situacija, neka trauma zaglavi u nekoj ulozi i dalje nas menja i tera da se ponašamo po istim obrascima ponavljajući iste reakcije na nove situacije na koje nailazimo u životu. Psihodrama služi da se odglavimo iz svih tih uloga koristeći dramske tehnike. To je vrlo prodoran metod koji se fokusira kako na kogniciju tako i na telo.
Psihodramu je osnovao Jacob Levi Moreno početkom dvadesetog veka, interesantno je da se ona razvijala paralelno sa Frojdovom psihoanalizom i poznat je razgovor Frojda i Morena gde je moreno rekao Frojdu “tamo gde se psihoanaliza završava, tu počinje psihodrama”.
Za psihodramu je bitno da se odvija “ovde i sada” i teži da pokrene spontanost kao odliku zdravlja. Pod spontanošću mislim da na neke stare situacije u životu možemo da reagujemo na neke nove načine, a na nove situacije da reagujemo autentično, spontano i intuitivno, osećajući se da smo u harmoniji sa sobom.
Psihodrama se odvija na “sceni” koju zajedno pravimo, i koriste se tehnike zamene uloga, gde možemo sagledati sebe iz neke zamišljene ili realne uloge, kao i miroring, gde možemo sagledati neki odnos ili dijalog sastrane i objektivno reagovati na situaciju koju gledamo, kao i tehniku dubla, gde terapeut izgovara rečenicu iz uloge klijenta, i klijent je prihvata ako mu je bliska ili odbija ako nema veze sa njim. Sve ove tehnike služe da se izmestimo iz situacije u kojoj se nalazimo i na jedan kreativan način rešavamo probleme i pronalazimo nove načine reagovanja i funkcionisanja u životu.
Psihodrama takođe može biti i vrlo potresna i deluje na vrlo dubokom nivou, možemo voditi razgovore sa onima koji nisu više živi, stvarati dijalog sa onima koji odbijaju da nas slušaju i koji nas ignorišu ili sputavaju u životu. Kao metod dobra je za rad na većini poremećaja, jer daje mogućnost da se povežemo sa sobom, povežemo sa svojim telom. Vodimo razgovore sa delovima tela koji nas muče i stvaraju tenziju ili su bolesni.
Klijent se u psihodrami nalazi u ulozi protagoniste kao i na dramskoj sceni, a terapeut je u ulozi direktora ili režisera scene, ili scena koje se odvijaju. Za razliku od drugih terapijskih metoda, nakon rada terapeut deli svoje iskustvo i sa čime se povezao tokom rada ili kako se osećao u nekim ulogama, što protagonista može da iskoristi kako bi se dublje povezao sa delovima sebe i kako bi se radilo na tome da se stvori prostor za spontanost i jedinstvo tela i uma.
Svakako psihodrama je tu da pomogne da se nosimo lakše sa životnim situacijama, sa poremećajima, sa problemima i izazovima na koje nailazimo i to radi na jedan kreativan način koji je veoma efektivan i uspešan. Daje jedno specifično iskustvo koje se može dosta razlikovati od ostalih terapijskih metoda, prodoran je i uključuje ceo organizam kroz svoje tehnike i delovanje.
Slika je preuzeta sa pixabay.com
Image by <a href="/en/“https://pixabay.com/users/sari7-2692477/?utm_source=link-attribution&utm_medium=referral&utm_campaign=image&utm_content=1672600″">an adi</a> from <a href="/en/“https://pixabay.com/?utm_source=link-attribution&utm_medium=referral&utm_campaign=image&utm_content=1672600″">Pixabay</a>
English 
Serbian