U ovom tekstu opisaću poremećaje ishrane koje najčešće srećem u praksi u radu sa odraslima – anoreksiju nervosu, bulimiju nervosu i binge-eating poremećaj. Opisaću kako izgledaju ovi poremećaji ishrane i kako ih možete prepozati kod sebe i drugih. Takođe možete naći neke generalne informacije o tome kako izgleda psihoterapija koju primenjujemo u kabinetu Agora u tretmanu ovakvih problema.
Poremećaji ishrane su interesantni, u psihoterapijskoj praksi izazovni, i za klijente jako opasni. Osnovni problem sa njima je naravno to što, možda jasnije nego kod bilo koje druge grupe poremećaja, psihološko utiče na fizičko, njihove posledice su vidljive na telu i prave jasne somatske probleme – ugrožavaju zdravlje i u krajnjoj liniji život.
Generalno kada mi se javljaju klijenti kod kojih se problemi vezuju za ono što je nagonsko, na primer za hranu, spavanje, seks… meni se “pali lampica” za oprez i imam tendenciju da radim nežnije i sporije nego sa drugim klijentima. Nisu naravno svi problemi koji uključuju takve simptome opasni, ali ja smatram da je bitno da ih istražim i sagledam jer često imaju jednu “notu” otpora prema životu ili nekim njegovim delovima, a to uvek uzimam ozbiljno.
Šta su poremećaji ishrane?
Poremećeji ishrane podrazumevaju psihološki izazvane promene u tome kako se osoba hrani, a koji izazivaju zdravstvene probleme i mogu da dovedu i do smrti. Oni mogu da budu kvalitativni (šta jedem) ili kvantitativni (koliko jedem). Ja ću ovde da se bavim ovom drugom grupom u koju spadaju anoreksija nervosa, bulimija nervosa i binge-eating poremećaj, da nabrojim neke.
Ono što delimično olakšava, a delimično oteževa dijagnostikovanje ovih poremećaja, je da postoje neki jasni, merljivi parametri na koje možemo da se oslonimo kao što je telesna težina ili indeks telesne mase, međutim oni mogu i ne moraju biti prisutni. Ono što je bitnije je ovaj “nervosa” deo – da je neuobičajen, problematičan način ishrane posledica nekih psiholoških faktora. Oni koji su najčešće opisani su opsednutost težinom, hranom, oblikom tela, često osećanje krivice, prisutna depresivnost različitog intenziteta i sadržaja, anksioznost, nisko samopouzdanje ili samopouzdanje koje je čvrsto vezano za izgled tela i slično.
Od ova tri navedena poremećaja najređe se javlja anoreksija, a najčešće bing-eating poremećaj. Anoreksija uglavnom ide sa preterano niskom telesnom težinom, binge sa gojašnošću, dok kod bulimije težina najčešće bude u okviru normale. Oni imaju neke sličnosti, tačnije simptomi se mogu preklapati, i jedna osoba može da “šeta” između ovih dijagnoza, da u jednom trenutku jedan poremećaj bude prisutan a da se kasnije registruje drugi.
Šta je anoreksija?
Anoreksija je sindrom koji karakteriše prisutnost samonametnutog izgladnjivanja, neumorna želja za mršavošću, strah od gojenja i fizički simptomi koji su posledica gladovanja. Anoreksija ima dva karakteristična pod-tipa jedan je restriktivni, a drugi podrazumeva prejedanje i “čišćenje” (povraćanjem, laksativima, preteranim vežbanjem…). Anoreksija je, od svih poremećaja ishrane, onaj koji se najviše krije i klijenti neće isprva pričati o tome, naročito ako su došli sami – imaće neke druge stvari koje hoće da promene, dok ako ih je neko doveo zbog toga (kada su adolescenti u pitanju) uglavnom će minimizirati problem i gledati da me uvere da oni (roditelji) preteruju i da problem ne postoji.
Anoreksija se najčešće javlja između 14te i 18te godine i mnogo je češća kod devojaka i žena nego kod muškaraca (ovo važi za sve poremećeje ishrane, ili je bar važilo do sada, sve češće se javljaju i muškarci sa psihološkim problemima vezanim za ishranu). Po pravilu postoji opsednutost izgledom tela i težinom koja obezbeđuje motivaciju za jake restrikcije u ishrani i izgladnjivanje. Osobe koje imaju anoreksiju imaju neobjektivno viđenje svog tela i opažaju se većim, debljim nego što zaista jesu.
Kod osoba sa anoreksijom čest je perfekcionizam, ambicoznost, izražena potreba za kontrolom i jaka kontrola ponašanja. Anoreksija se često povezuje sa problemima vezanim za doživljaj razvoja iz devojčice u ženu. Takođe se vezuje za porodične sisteme u kojima postoje simbiotske veze i okidač za početak je često kada se desi promena u sistemu (odlazak starije sestre/brata, razvod roditelja, zaposlenje roditelja, smrt…).
Šta je bulimija?
Bulimija za razliku od anoreksije podrazumeva prežderavajuće-purgativni model u ishrani, i osobe koje pate od nje uglavnom imaju težinu koja je u okvirima normalne. Karakteristične su epizode prejedanja koje se prekidaju kada osoba oseća neprijatnost (bol, mučninu, težinu u stomaku) i neposredno su praćene neadekvatnim načinima sprečavanja gojenja (povraćanjem, laksativima, diureticima, klistiranjem…). Posle ovakve epizode nastupaju intenzivna osećanja samo-gađenja, krivice, depresije. Bulimija kreće tipično kasnije nego anoreksija, u kasnijoj adolescenciji i kod osoba koje je imaju često je u istoriji (u detinnjstvu) postojao neki problem vezan za hranu i hranjenje. Bulimija ima bolju prognozu nego anoreksija, do delimičnog ili punog oporavka je lakše doći i fizički problemi koji se javljaju tipično budu manji nego kod anoreksije.
Da bi razmatrali ovu dijagnozu ovakve epizode treba da se događaju relativno često i kontinuirano u dužem vremenskom periodu od najmanje 3 meseca. Osobe sa bulimijom su takođe jako fokusirane na svoje telo njegov oblik i težinu, postoji neobjektivna procena izgleda i sopstvene privlačnosti. Za razliku od klijenata sa anoreksijom, seksualno su aktivni i seksualni nagon uglavnom nije narušen.
Za razliku od osoba koje imaju anoreksiju, one sa bulimijom imaju slabu kontrolu, često su impulsivne, imaju intenzivna osećanja i ovaj poremećaj često prate anksioznost, depresija ili drugi problemi koji uključuju emocionalnu nestabilnost. Neretko osobe koje imaju problema sa bulimijom mogu imati problema sa zloupotrebom supstanci i zavisnošću.
Šta je binge-eating poremećaj?
Ovaj poremećej karakterišu učestale epizode prejedanja bez, za prethodna dva karakterističnih, kompenzatornih ponašanja. Znači ima prežderavanja, nema “čišćenja” – zbog ovoga osobe sa ovim problemom idu u gojaznost i njihov indeks telesne mase bude veći od normalnog. Karakteristično za epizode prejedanja je da se radije bira visoko kalorična hrana i da u toku epizode osoba ima doživljaj da nema kontrolu nad svojim postupcima, te da ne može da se zaustavi, epizode se dešavaju kada osoba nije gladna, jede brzo i po pravilu je sama, posle epizode oseća krivicu ili se na neki dugi način oseća loše zbog svog ponašanja. Interesantno je da neka istraživanja pokazuju da će, kod osoba koje su imale ovaj poremećaj pa ga izlečile, svakako doći do povećanja telesne težine što je navelo istraživače da predpostave da oni imaju povećan apetit iz još nepoznatog razloga.
Mogućnosti tretmana
Ja ću se ovde baviti psihoterapijskim tretmanima, iako je često neophodno uključiti farmakoterapiju i dijetetičare u sveukupni tretman. S obzirom da anoreksija nervosa ima najgore prognoze i pravi najveće probleme, ponekad je neophodno uputiti klijente na bolničko lečenje, dok je kod bulimije i binge-eating-a najčešće moguće osloniti se na psihoterapiju u privatnom setingu.
Terapija počinje sa uspostavljanjem kontrole nad ponašanjem u vezi sa jelom i prestanak ugrožavanja fizičkog zdravlja. Zatim se bavimo idejama i načinima mišljenja koji prave problem i njihovom promenom tako da postanu funkcionalni umesto ugrožavajući. I na kraju je uglavnom potrebno da se sa klijentom bavimo identitetom, njegovom izgradnjom i/ili prihvatanjem sebe kao celovite i nesavršene osobe. Jako bitna stvar kojom se bavimo od početka do kraja rada je motivacija klijenta za promenu. Motivacija je jedan od ključnih faktora uspešnosti tretmana, a primetno je da osobe koje se bore sa poremećajima ishrane imaju izraženih problema sa održavanjem motivacije za promenu na potrebnom nivou, zato se u psihoterapiji stalno vraćamo i osnažujemo i budimo motivaciju, odnosno bavimo se time zašto je značajno da postignu željenu promenu.
Ono na šta je neophodno da računate ako imate ovih problema ili znate nekoga ko ih ima, je da je terapija dugotrajna i često bude turbulentna. Rezultati kliničkih studija pokazuju da je psihoterapijski tretman naročito uspešan u radu sa osobama koje imaju bulimiju. Kod osoba koje imaju binge eating poremećaj uspešan vid tretmana su, pored individualnog rada, i grupe podrške. Kod osoba sa anoreksijom najčešće je neophodno uključiti porodicu u tretman ili deo tretmana. Za šta god da se odlučite bitno je da krenete sa tretmanom što pre, na najranije znake problema koje uočite, jer je proces tretmana dug, a poremećaji ishrane opasni, ponekad i po život.
English 
Serbian