„Sto ljudi, sto ćudi’ kaže naš narod. Ipak, u psihoterapijskim seansama vremenom vidimo da ljude muče uglavnom slične stvari. Pitanja odvajanja, samoće, identiteta, kompetentnosti, odgovornosti, tiču se svih nas i svakom od nas se vrata ovakvih pitanja otvore barem jednom u životu.
Određen broj ljudi koji dođe na psihoterapiju, imam utisak, veoma je skeptičan prema celokupnom psihoterapijskom procesu. Nekada su besni, ljuti, kao da ne žele da slušaju (iako im se ništa ni ne govori), i kao da nakon određenog broja seansi počinju da sumnjaju da li psihoterapija uopšte radi. Određeni terapeuti u ovakvim trenucima krenu sa ohrabrivanjima da je za psihoterapiju potrebno vreme, da to ne može odmah, da osoba mora da veruje u terapiju i slično. Ja nisam takvog mišljenja. Ako je za tretman potrebna vera da bi bio efikasan, onda mi ne govorimo o nauci, već o religijskom stavu. Tretman sam po sebi, bilo da je farmakološki ili psihoterapijski, radi i ima neke efekte, samo je pitanje da li su ti efekti ono što mi sada želimo ili ne. Popijeni lek protiv glavobolje je delovao na našu glavu, iako možda glavobolja nije prestala.
U trenucima sumnje uvek adresiram samu sumnju. Osećaj sumnjičavosti i preispitivanja psihoterapijskog odnosa nije pao sa neba, javio se iz određenog razloga i jako je bitno ispitati to. Kada se odreaguje na ovakav način klijenti se osete nelagodno, jer se u tom momentu, najčešće po prvi put, govori o njihovom odnosu sa psihoterapeutom i osećanjima koja se tu javljaju. Nekada su to različite vrste idealizacija koje klijenti imaju, kako prema terapeutu tako i prema samoj psihoterapiji, a nekada je sama skeptičnost karakteristika koja se javlja u većini odnosa koje dati klijent ima sa ljudima. Postojanje ljubavi neisključuje postojanje i negativnih emocija, kao što su bes, netrpeljivost i isfrustriranost, te se ove stvari itekako reflektuju u odnosu sa terapeutom. Da bi se oformio ovakav odnos potrebno je dosta prostora, strpljenja i komunikacije. U tom prostoru postoji i neizvesnost, a u neizvesnosti i osećaj da stvari možda ne idu tokom kojim želimo. Dolazak do rešenja problema nije izvesan, iz razloga što ne zavisi samo od psihoterapeuta, već i od samog klijenta, te ta sumnja u psihoterapijskom procesu predstavlja i sumnju u sebe („Da li ja uopšte mogu da budem zdrav?“).
Efekti sumnje su poznati. Ona zatvara, sprečava emocionalno otvaranje i udaljava ljude. Zato je jako bitno adekvatno pristupiti trenucima sumnje, jer oni nose ogromni potencijal za jačanje psihoterapijskog odnosa, što za uzvrat utiče na ozdravljenje.
Iz ovoga je jasno da sumnja nije pozitivna ili negativna stvar, već jedna od onih koje mogu biti i jedno i drugo, u zavisnosti od situacije.
Ključna stvar koja bi se mogla izvući iz ovog teksta jeste sledeća. Treba sumnjati, treba preispitati, i treba govoriti o tome sa terapeutom. Ako terapeut zna šta radi, razgovor o ovoj temi će samo ojačati odnos i dovešće vas korak bliže ka ozdravljenju. U suprotnom, stajaće se u mestu i trošiće se dragoceno vreme.
Nemanja Zajkesković
Serbian 
English 
