Emocije su neodvojivi deo naše prirode, one su poput ,,barometra koji nas obaveštava o zbivanjima kako u spoljašnjoj sredini, tako i u nama samima’’ (Opačić, 2021). Međutim, ponekad komunikacija osobe sa sopstvenim emocijama biva ometena ili prekinuta – i to je česta tema u psihoterapiji ili psihološkom savetovanju. Ovi prekidi mogu se manifestovati kao neosećanje osećanja, somatizacija, zbunjenost i nerazlikovanje emocija, neprihvatanje neprijatnih emocija, problem sa emocionalnom regulacijom… Sagledaćemo neke od njih.
Aleksitimija je pojava gde kontakt sa emocijama izostaje, a umesto nje, osoba oseća prazninu, otupelost, hladnoću… Ovo se uglavnom dešava kod ljudi koji imaju zabranu da osete pojedine emocije ili emocije uopšte. Terapija je sigurno mesto gde se može istraživati zašto su te zabrane bile važne, zašto je osećati bilo opasno i kako ponovo uspostaviti komunikaciju sa tim vrlo značajnim aspektom sopstvenog bića.
Ponekad se dešava da emocije doživljavamo samo na fiziološkom, telesnom nivou, pa ih očitavamo kao bol u želucu, hladnoću ili preznojavanje, knedlu u grlu, bol u mišićima… ali da ne registrujemo emociju koja je u korenu ovih smetnji. Ovo može biti dobra početna tačka za osvešćivanje emocije, kako bismo jasnije čuli poruku koju ona želi da prenese.
Takođe, više osećanja može se javiti istovremeno, naročito pri susretu sa nekim važnim životnim događajem kao što je raskid, gubitak, polazak na fakultet, stupanje u brak… Tada možemo biti zbunjeni pred svim tim doživljajima, međutim, važno je znati da su sva ta osećanja prirodna reakcija i da svako od njih ima svoju unutrašnju logiku, iako na prvi pogled ne mora izgledati tako.
Dešava se i da jednu emociju zamenjujemo drugom i taj proces biva brz, automatski, izmiče svesnosti. Često je razlog tome zabrana na određenu emociju, dok je druga emocija kojom je prekrivamo bila dopuštena. Zamislimo sada: osoba oseti ljutnju i ispolji je, a okruženje u kome odrasta na to ne reaguje blagonaklono ili čak kažnjava, dok istovremeno odobrava emociju tuge. Osoba tako može naučiti da ispolji tugu svaki put kada oseti ljutnju. Tokom vremena, to postaje obrazac i ona gubi nit koja je povezuje sa ljutnjom, koja je njena autentična emocija i koja se javlja sa razlogom.
Ljutnja, tuga, strah, razočarenje, ljubomora, zavist, krivica… Klijenti često dolaze na savetovanje ili terapiju sa uverenjem da su ove emocije loše ili negativne, uz potrebu da ih se ratosiljaju. Međutim, istina je da nema nema pozitivnih i negativnih, dobrih i loših emocija, već postoje one koje nam prijaju i one koje ne. Svaka emocija tu je sa razlogom i ima pravo da postoji. Svaka od njih je tu da nam prenese poruku da se nešto dešava sada, nešto važno, nešto što traži našu pažnju. One pokreću niz fizioloških reakcija i oseta, kako bismo bili što bolje pripremljeni na taj događaj. Ljutnja nas informiše da je neka naša granica pod pretnjom, da se dešava nešto što nam nije okej. Tuga nam kazuje da doživljavamo gubitak nečega što nam je jako važno. Strah nas mobiliše za borbu ili bekstvo, obezbeđujući nam zaštitu. Stid nas obaveštava da ne osećamo dovoljno podrške da se izložimo u datom kontekstu u datom trenutku.
Ponekad, ljudi doživljavaju svoja autentična osećanja i umeju adekvatno da ih imenuju – međutim, njihovo ispoljavanje može biti nesrazmerno povodu. Ovde je važno naglasiti da između naših emocija i ponašanja kojima ih iskazujemo ne stoji znak jednakosti. Sasvim je u redu osetiti ljutnju, međutim njeno ispoljavanje u vidu narušavanja tuđih prava i granica nije. Dobra vest je što postoje različite tehnike za moduliranje ponašanja i to jeste nešto što se daje naučiti.
Nekad se dešava da čujemo i osećamo svoje emocije, ali da je poruka koju ona prenose zastarela i da ne odgovara više onome što se dešava u ovde i sada. Zato povremeno treba proveravati koliko su misli (koje su okidač emocija) u skladu sa onim što se zaista dešava. I to je nešto na čemu se može raditi na psihoterapiji, kako bi naši urođeni barometri ponovo adekvatno merili pritisak i predviđali vreme. Dakle, psihoterapija može biti jedan siguran seting u kome se mogu istraživati vlastita osećanja – kako ih doživeti, kako ih razumeti, ispoljiti, ispoštovati i pustiti onda kada više nisu potrebna.
Kristina Milević, psiholog i edukant geštalt terapije
Literatura
Opačić, S. (2021). Ciklus i modifikacije kontakta. Predavanje iz Teorije i metodologije geštalt terapije. Studio za edukaciju Beograd
Stjuart, I. i Džoins, V. (2011). Savremena Transakciona analiza. Novi Sad: Psihopolis
Štajner, K. (2003). Školovanje srca – učenje emocionalne pismenosti. Novi Sad: Psihopolis
Serbian 
English 
