‘Rast je bolan, promena je bolna. No ništa nije tako bolno kao ostati zaglavljen negde gde ti nije mesto.’ M. Hale
Zastoj ili ćorsokak, uopšteno govoreći, definišemo kao tešku, zbunjujuću ili zahtevnu situaciju u kojoj nema očiglednog izlaza (Merriam-Webster Dictionary). Ovo je termin kojim je na primer Fric Perls u Geštalt terapiji označavao stanje blokirane psihološke energije, bez vidljivog izlaza, u kojem može da se nađe izvor problema.
Kada funkcionišemo na neurotski način, što će reći – ne baš dobro, mi se zapravo branimo od egzistencijalne neizvesnosti. Pokušavamo da proces života okoštamo i pretvorimo u strukturu koja je vrlo sporo promenljiva, odnosno doživljena kao nepromenljiva. Ova nepromenljivost je ono što nam daje iluziju sigurnosti i predvidivosti. Upravo iz ovog razloga je put ka autentičnosti i zrelosti (koje znače tok, svesnost, stalnu promenljivost i neizvesnost) tako bolan i ispunjen zastojima.
Zastoj je i važan deo terapijskog procesa i bitno mesto na putu rasta i razvoja osobe. Zastoj je tačka u kojoj su intrapsihičke, unutrašnje enrgetske snage podjednako raspoređene između, često nesvesne, želje za povećanjem svesnosti i potrebe za blokiranjem svesnosti, između rasta i otpora. Mesto u kome se sukobljavaju samoregulišuća potreba za završavanjem nekakvih životnih procesa i straha da se to uradi. Zastoj je mesto na kome postaju vidljivi unutrašnji konflikti osobe. Osoba ima osećaj da se zaglavila, često je u konfuziji i anksioznosti. (Radionov, 2013.)
U terapijskom procesu klijenti često ne mogu da se pokrenu na akciju koja obnavlja. Budu zaglavljeni u starim obrascima, plaše se da prate svoje impulse, koriste stare, automatizovane odgovore za nove situacije, plaše se budućnosti… Zastoj je, upravo zbog osećaja zaglavljenosti, mesto koje ljudi izbegavaju. Kada uđem u zastoj ja se suočavam sa svojim strašnim fantazijama, a da se to ne bi desilo, pošto mi je jezivo da u njih gledam, ja skrećem pažnju (svoju i terapeutovu) na bilo šta drugo spoljašnje, igram žrtvu, ulazim u psihozu, bežim u svoj svet fantazije i slično. (Eynde, 1999.)
Zastoj, upravo zato, možemo gledati i kao mesto razvoja. U ovom smislu može da se posmatra kao trenutak u terapiji kada je osoba spremna da odustane od svojih otpora, dimnih zavesa i mamaca. Jer, ako dopušta sebi da uđe u zastoj, ona ustvari pokazuje da je spremna da odustane od toga da zavisi od fantazija (svojih i tuđih), odustaje od oslanjanja na spoljnu podršku (bila ona funkcionalna ili ne) i pokazuje spremnost da dozvoli sebi da iskusi sadašnji trenutak, spremnost da dođe na mesto tišine, ništavila, i praznine na kome je sve moguće.
Zastoj se povezuje sa egzistencijalističkim shvatanjem suočavanja sa svojim očajem koje, ako ga dozvolimo, vodi ka spoznaji sebe. Upravo prisutnost svesnosti u vrhuncu zastoja dovodi do oslobođenog stanja svesnosti, slobodnog od sumnje u samoga sebe. Ovo je mesto plodne praznine, dakle, koja je po Budizmu, naša prava priroda. Tek iz plodne praznine mi možemo da krenemo ka akciji koja je mesto na kome pokazujemo sebe i na izvestan način stvaramo sebe. Izlazak iz zastoja se dešava, dakle, kroz preduzimanje akcije. Kroz izlazak iz zastoja, odnosno kroz akciju, se rađamo i postajemo stvarni. Kao u priči o Baršunastom Zecu (The Velveteen Rabbit, M. Williams) naša želja da postanemo stvarni ostvaruje se samo kroz akciju (u Zekinom slučaju ostajanje sa bolesnim dečakom i plakanje), samo tako možemo da postanemo Stvarni za sve. Dok god akcija izostaje, ostajemo igračke, možda voljene, ali ne i stvarne.
Ako pogledamo kako teče terapija prva stvar koja se desi je da klijenti postaju svesni potrebe za savetovanjem ili terapijom, zatim se povećeva znanje o sopstvenom ponašanju, problemu, potrebama. Nakon toga tenzija, povezana sa potrebom koja se javila, dobija energiju. Tek kada tenzija dovoljno naraste i kad se prikupi dovoljno energije, klijent preuzima akciju i angažuje se u eksperimentisanju sa ponašanjem promene posle čega doživljava potpunu svesnost većeg broja aspekata problemske situacije.
U ovom kontekstu tačka zastoja u terapiji postaje centralna figura koju treba razrešiti pre nego što osoba rezimira put rasta koji je prešla. Zatim tek, dolazi do uživanja i integracije promene. Na kraju klijent se priprema za napuštanje savetodavnog ili terapijskog odnosa. On ili ona naučila je mnoge veštine i tehnike za povećanje samosvesti i efikasno rešavanje problema, koje može sada koristiti samostalno i kada nije u terapijskom procesu i nema aktuelnu podršku terapeuta.
Dakle, faza u kojoj klijent razrešava zastoj, ili tačku psihološkog saplitanja, dovodi do dostizanja autentičnosti. Sa razrešenjem zastoja javlja se osećaj pronalaženja sebe, uvida, otkrivanja fizičkih i emocionalnih aspekata sebe na takav način da osoba postaje svesna jedinstva organizma i sredine koji deluju jedno na drugo. Zastoj između potreba i njihovog zadovoljenja postaje jasan i razrešava se zbog toga što je blokiranost svesnosti, mobilizacije i akcije razrešena.
U terapiji na zastoju radimo tako što frustriramo klijentove pokušaje da manipuliše okolinom (naročito terapeutom) u cilju dobijanja podrške dok istovremeno podstičemo klijenta da ostane sa svojim ‘sada i ovde’ iskustvom. Ohrabrujemo klijente da ostanu sa svojim doživljajem dosade, očaja, umora i da istovremeno budu fokusirani na ono što dolazi iz čula dok ne dođu do uvida da je zastoj najvećim delom stvar fantazije, odnosno da ne predstavlja realitet. Ako u trenutku rada, klijent nema dovoljno podrške, stare navike će prevladati. Zastoj je bolan i klijenti će radije koristiti manipulacije i igre da bi ostali u poznatom. Potpuno je smisleno i uobičajeno da ne želimo da prođemo kroz patnje i bolan proces odrastanja, već da bismo radije ostali nezreli i nastavili s manipulacijom okoline. Posledica toga je da tada ne dolazi do promene i unutrašnji konflikti ostaju isti, nema rasta, razvoja i sazrevanja osobe.
Upravo je zbog ove bolne prirode zastoja neophodno da i klijent i terapeut imaju kapacitet za podnošenje visokih nivoa anksioznosti i za trpljenje nelagode, koje sa sobom nosi bivanje u zastoju. E sad, često je u terapiji bivanje u zastoju – put ka autentičnosti. Ako uspe da ostane sa svojim iskustvom zastoja, klijent će pronaći podršku u svom autentičnom postojanju i iskustvu. Tek tada je moguće terapijsko učenje koje omogućava klijentu da razvija svesnost i iskustveno razrešava unutrašnje konflikte, da postoji sa objektivnim viđenjem situacije i sebe u kontekstu i sa tačnim viđenjem drugih. (Radionov, 2013)
Slika je preuzeta sa: Image by Sergey Gricanov from Pixabay
Serbian 
English 
