Kognitivno biejvioralni terapijski model podrazumeva da neki triger (situacija, osobe, misli) izaziva unutrašnju reakciju organizma. O tome smo pričali u tekstu: https://kabinetagora.rs/2021/06/mislim-dakle-gresim/

Da li će nam se neko svideti, da li će nas nešto uplašiti, naljutiti i sl. Ne zavisi isključivo od tog događaja, osobe , misli već od toga kako mi to vidimo ili procenimo. Dakle, sve što nas pogodi prođe prvo kroz našu prizmu. Kako ćemo i zašto jednu stvar proceniti na jedan način, dok će neko drugi isto to videti na drugi, zavisi pre svega od našeg iskustva i poruka koje smo godinama dobijali od za nas važnih osoba, kao i od naše ličnosti, genetskih predispozicija itd. Taj proces gde mi procenjujemo svet, druge ljude, sebe odvija se vrlo brzo, ispod radara svesti. To je naravno očekivano. Međutim, naše procene su često preterane, nelogične, ne odgovaraju činjenicama. One nas navode na pogrešne zaključke, izazivaju pogrešne emocije ili menjaju njihovu prirodu, dovode nas do toga da se plašimo bez naročite opasnosti, da tugujemo i osećamo se bespomoćno iako zaista nismo bespomoćni, da se ljutimo a nemamo zašto.  Takve iskrivljene procene nazivamo greškama u mišljenju, tzv. kognitivnim distorzijama ili disfunkcionalnim pretpostavkama. Navešćemo nekoliko najčešćih.

Crno-belo mišljenje – situacije se gledaju na principu “sve ili ništa”. Najčešće zapravo svaku situaciju možemo gledati iz još nekog ugla koji bi zapravo učinio da se osećamo da nije sve izgubljeno. 

Katastrofiranje – efekte neke situacije vidimo većim ili neprijatnijim nego što zaista jesu, precenjujemo mogućnost negativnog ishoda situacije i težinu tog ishoda, bez racionalnih i realističnih argumenata, umanjujemo šansu da ćemo uspeti da se nosimo i izborimo sa tim.”Umreću”, “Poludeću”.

Personalizacija – pripisivanje sebi ishode negativnih događaja, pripisivanje uzroka negativnih događaja isključivo svojim greškama, pa čak i razloge tuđih grešaka nalazimo u sebi i sl.  

Preterana generalizacija – negativno zaključivanje koje se širi na događaje koji nisu u direktnoj vezi sa predmetnim događajem koji procenjujemo. 

Odbacivanje pozitivnog – odbacivanje svake mogućnosti da neku stvar gledamo iz pozitivnog ugla, odnosno da nađemo benignije aspekte situacije, i/ili odbacivanje pozitivnih ishoda i događaja kao irelevantnih a uzimanje za argumentaciju samo negativne ishode, ono što je dobro nije važno. “To je ispalo dobro jer se ništa nije isprečilo, nije zbog mene i mojih sposobnosti”, “To sam lako odradio, nije ni bilo tako zahtevno”, “Pa šta ako je odveo decu na sport, to mu je posao i on je otac toj deci”).

Negativni filter – fokusiranje na isključivo negativne aspekte situacije –”Sve je bezvredno, crno, beznačajno….nema sreće”.

Etiketiranje- ukplapanje nekoga u okvir- kategoriju zanemarujući aspekte koji se ne uklapaju u taj okvir (“Ma, ti si bitanga”, “On je pokvaren”).

Emocionalno zaključivanje – ako nešto (pred)osećamo, to je neminovno tako i tako će se desiti. “Pašću sipit, osećam”.

Nerealna očekivanja – preterani zahtevi od sebe i drugih- “mora”, “treba”. “Moram da budem savršen u poslu”, “Moraju da me vole”, “Moraju da me poštuju”.

Arbitrarno (proizvoljno) zaključivanje- jedan, često nebitan detalj određuje kako vidimo celokupnu situaciju, povezivanje činjenica koje nemaju veze sa situacijom. “Imala sam mnogo propalih veza, mora da sa mnom nešto nije u redu”.

Selektivna apstrakcija- apstrahuje se jedan aspekt situacije kao najvažniji, bez osnova.

Magijsko mišljenje- predrasude, sujeverje.

Uskakanje u zaključak sa svoje 2 forme.

-čitanje misli- učitavanje je kada pretpostavljamo šta drugi misle bez ikakvog dokaza. “Oni sigurno misle da sam glup”.

-proricanje sudbine- pretpostavljanje ishoda neke situacije bez osnova “Nema šanse da sve bude OK”.

Оставите одговор