Ovaj tekst predstavlja nastavak prethodnog teksta o tipovim ličnosti, sadrži priču o tome šta utiče na to da se kod osobe formira odredjeni tip ličnosti, a ne neki drugi. Reč je o klasifikaciji tipova ličnosti koju su u Transakcionoj analizi razvili Pol Ver i Taibi Keler, a dalje razradili Ven Dzons i Jan Stjuart koja navodi šest tipova ličnosti, autori ih nazivaju šest personalnih adaptacija, a to su:
- Histerična
- Opsesivno-kompulzivna
- Paranoidna
- Šizoidna
- Pasivno-agresivna
- Antisocijalna
U prethodnom tekstu dat je kratak opis svkog od šest tipova, kako ih prepoznajemo, navedene su dominantne osobine koje karakterišu svaki posebno, uočljiva ponašanja, odnos prema drugima, način na koji svaki od njih stupa u kontakt, gde mogu biti zamke i koja su posebno važna područja psihoterapijskog rada sa svakim od njih.
U ovom tekstu opisacu dinamiku razvoja ličnosti.
Svaki tip ličnosti proizvod je onoga što je urođeno i onoga što je razvijeno u toku života, a naročito tokom prvih šest godina života. Već sam naziv, personalne adaptacije govori o tome, da je formiranje ličnosti posledica prilagodjavanja, adaptacije osobe uslovima u kojima živi, pa su autori osim urodjenih predispozicija, kao važne istakli i sredinske faktore, od kojih je najdominantniji uticaj roditelja. Faktore koji utiču na razvoj ličnosti autori su posmatrali preko Jungovih dimenzija ličnosti (introvertnost, ekstrovertnost), preko ,,razvojnih faza“ Erika Eriksona kao i preko vaspitnih stilova, odnosno stilova roditeljstva.
Jung je prvi izneo teoriju o tome da se ljudi radjaju sa sklonošću ka introverziji nasuprot ekstroverziji, Ajzenk je ove ideje proširio tvrdeći da će osobe koje su osetljivije na spoljašnje stimuluse biti sklone introvertnosti i pokazivaće niži nivo energije jer se oni povlače od preterane stimulacije. Nasuprot tome, ljudi koji imaju veći prag tolerancije prema spoljašnjim stimulusima biće ekstrovertni i pokazivaće veću energiju, što proizilazi iz njihove potrebe za dodatnom stimulacijom.
Urodjena sklonost ka introverziji, koja podrazumeva prigušenu energiju prirodno predodredjuje osobu da bude sklona opsesivno-kompulsivnoj, paranoidnoj i šizoidnoj adaptaciji, dok ekstroverzija, koja podrazumeva visoku energiju predodredjuje osobu histrioničnoj, antisocijalnoj ili pasivno-agresivnoj adaptaciji.
Oslanjajući se na teoriju Erika Eriksona koja govori o osam faza psihoseksualnog razvoja, Pol Ver je izrazio uverenje da šest tipova ličnosti možemo podeliti na dve grupe, od kojih je jednu nazvao ,,adaptacije za preživljavanje“, a drugu ,,adaptacije za predstavljanje ili pokazivanje“.
Adaptacije za preživljavanje su one koje se razvijaju veoma rano, u prvih osamnaest meseci našeg života. Kako neke osobine ličnosti razvijamo da bismo preživeli u odredjenoj sredini, tipove ličnosti koji se formiraju u ovim ranim fazama života Ver naziva ,,adaptacijama za preživljavanje. Ove adaptacije predstavljaju detetov odgovor kako da najbolje vodi računa o sebi u situaciji u kojoj postoji poverenje da će drugi adekvatno odgovoriti na njegove potrebe i u situaciji u kojoj to poverenje izostane. Na ove adaptacije se može gledati kao na detetov odgovor na neuspeh roditelja ili okruženja u empatiji prema ili uskladjivanju sa detetom. Erikson je ovo opisao kao ,,razvijanje bazičnog poverenja, nasuprot bazičnog nepoverenja“
Svaki roditelj ponekad u svom roditeljovanje čini greške, one se najčešće prepoznaju kao nedovoljano, preterano ili nedosledno roditeljovanje. Na razvijanje bazične adaptacije, odnosno adaptacije za preživljavnje, prema autorima najviše utiče upravo to koja od ovih grešaka roditelja je najčešća tokom odrastanja osobe.
Nedovoljno roditeljovanje ispoljavaju roditelji koji se osećaju preplavljeno ulogom roditelja i obavezama koje ona sa sobom nosi. Dete oseća njihovu neodlučnost i okleva da im postavlja zahteve jer se plaši da ih svojim zahtevima ne preplavi, a onda ostane uskraćeno i za ovo što sada od njih dobija. Pozitivan ishod ovoga je da dete uči da daje podršku roditeljima u nadi da će se oni osećati sigurnije i zauzvrat se pobrinuti za njega, ali ono istovremeno uči i sebe kako se sam pobrinuti za sopstvene potrebe, za slučaj da mu prva strategija ne uspe. Najčešće, ova deca u zrelosti razvijaju šizoidni tip ličnosti, osoba nastavlja da zadovoljava svoje potrebe samostalno, uglavnom kroz fantaziju, a ne interakcijom u realnosti.
Kod preteranog vaspitavanja roditelji komuniciraju sa detetom tako što predvidjaju šta je detetu potrebno. Oni zadovoljavaju detetove potrebe i pre nego što ono samo i postane svesno njih, a svakako puno ranije nego što je dete spremno i u stanju da traži. Roditelji ovo najčešće čine ili zbog sopstvene potrebe za stimulacijom ili da bi u očima drugih izgledali kao dobri roditelji. Ovo dete uči da neprekidno očekuje stimulaciju i da mu roditelji i okruženje zadovolje svaku potrebu, a da pri tom ne mora ništa da uradi. Ovaj obrazac se gotovo uvek u nekom trenutku raspada, bilo da se roditelji umore ili da u nekom periodu više ne budu u mogućnosti da uvek budu u blizini (npr. kada se dete uključi u neku vršnjačku grupu). Tada se dete oseća napušteno. Pozitivan ishod je da će dete unapred poučeno time da zaslužuje pažnju, naučiti da se ,,nametne“, da od roditellja i drugih ljudi dobije pažnju koju priželjkuje. Negativan ishod je da ako ovo ne uspe dete počinje da manipuliše, smatrajući da je opravdano da zadovolji svoje potrebe na bilo koji mogući način, pošto veruje da mu je oduzeto ono što mu s pravom pripada. Rezultat ovoga je adaptacija šarmantni manipulator (antisocijalna adaptacija), u kojoj dete pokušava da zadovolji svoje potrebe nepoštenim, podmuklim sredstvima.
Kod nedoslednog vaspitavanja roditelji sa detetom komuniciraju na nepredvidiv način u očima deteta, iako često u skladu sa nivoom stresa sa kojim se sami nose. Roditelji ponekad na isto ponašanje deteta reaguju sa mnogo ljubavi i podrške, a ponekad na isto takvo ponašanje reaguju ljutnjom i odbacivanjem. Dete ne ume adekvatno da proceni razloge maminog i tatinog ponašanja, već ih povezuje sa svojim postupcima. Posledica ovoga je da se dete oseća nelagodno i stalno je na oprezu u očekivanju da će otkriti da je uradilo nešto pogrešno, a da to nije ni znalo. Pozitivan ishod ovoga je da će dete naučiti da bude oprezno, nastojeći da svojim ponašanjem uveća šanse za dobijanjem pozitivne reakcije od strane roditelja. Ako mu to ne uspe, negativan ishod je da će postati sumnjičavo i osuđivački nastrojeno. Rezultat je paranoidna adaptacija u kojoj dete pokušava da zadovolji svoje potrebe tako što je hiperoprezno i kruto kontroliše sebe i svoje okruženje.
Adaptacije za predstavljanje nastaju izmedju osamnaestog meseca i šeste godine života, kao odgovor na roditeljsko pridavanje značaja odredjenom ponašanju za razliku od adaptacija za preživljavanje koje predstavljaju način malog deteta da zadovolji svoje bazične potrebe. Adaptacije za predstavljanje se takodje dovode u vezu sa vaspitnim stilom roditelja, samo što je na ovom uzrastu naglasak na razlici u tome da li roditelji insistiraju na postignućima, preteranoj kontroli ili na tome da je važno usrećiti druge ljude.
Kada roditelji imaju stav ,,radi onako kako ti kažem“ dete doživljava borbu, kada god nešto želi, ono zna da to zahteva borbu. Kao pozitivan odgovor na to dete će naučiti da bude vrlo uporno kada želi da zadovolji svoje potrebe, a ako mu to ne uspe, dete postaje tvrdoglavo i spremno da radi stvari na svoj način, frustrirajući pritom druge. Ova ponašanja su karakteristična za analnu fazu, koju je Erikson nazvao ,,autonomija nasuprot stidu i sumnji“. Ova deca razvijaju pasivno-agresivnu personalnu adaptaciju.
Kada roditelji insistiraju na postignuću, dete doživljava izjednačavanje vrednosti i važnosti sa postignućima. Pozitivan aspekat ovoga je da će dete stremiti ka uspehu, a ako mu ta strategija ne uspe, dete će verovati da nije uradilo dovoljno i previše će raditi da bi dobilo priznanje. Adaptacija je opsesivno-kompulsivna adaptacija u kojoj dete pokušava da zadovolji svoje potrebe dokazujući svoju vrednost. Ona odgovara trećem razvojnom psihosocijalnom zadatku, koji se javlja u toku edipalne faze, a koji je Erikson opisao kao ,,inicijativa nasuprot krivici“, rad, kao način da se izbegne krivica i stid.
Kada je roditeljima veoma važno da dete čini da se drugi ljudi u njegovom društvu osećaju dobro i srećno, detetova reakcija će biti ugadjanje drugima, ako to ne uspe, negativna reakcija je da se kod deteta pojačaju neprijatna osećanja i ono će preterano reagovati kako bi dobilo ono što želi. Rezultat je histrionična adaptacija, sa kojom osoba pokušava da svoje potrebe zadovolji tako što će biti u centru pažnje i zabavljati druge. Ova adaptacija predstavlja reakciju na treći razvojni psihosocijalni zadatak, koji se javlja u toku poslednjeg dela edipalne faze, kada je zadatak kako napraviti razliku izmedju osećanja i realnosti. Erikson ovu fazu naziva ,,inicijativa nasuprot krivici“
Svako od nas povremeno primeni ponašanje iz svake adaptacije i broj mogućih kombinacija adaptacija je prilično veliki, otuda ne čude i velike razlike medju pojedincima, ipak neke od njih čine dominantni stil preživljavanja i dominantni stil predstavljanja svakoga od nas, tako da većina nas ima dve dominantnije adaptacije, jednu bazičnu, koja je načešće iz grupe adaptacija za preživljavanje i drugu sa kojom i dalje nastupa u kontaktu, adaptaciju za predstavljanje. Znanja o faktorima formiranja različitih tipova ličnosti nam pomažu da bolje razumemo predstave o sebi i svetu i ponašanje koje je s tim u vezi svakog pojedinačnog klijenta terapijskog kabineta Agora u Nišu i pomaže nam da sa njima radimo na postizanju lične promene.
Image by <a href=“https://pixabay.com/users/skitterphoto-324082/?utm_source=link-attribution&utm_medium=referral&utm_campaign=image&utm_content=1132524″>Rudy and Peter Skitterians</a> from <a href=“https://pixabay.com/?utm_source=link-attribution&utm_medium=referral&utm_campaign=image&utm_content=1132524″>Pixabay</a>
Serbian 
English 
