U ovom tekstu bavim se time šta je anksioznost i kako se može prepoznati kod dece. Pandemija i mere zaštite, koje su bile preduzete, su kao posledicu imale i povećanje broja dece koja imaju problem anksioznosti. Iz tog razloga bitno je da imate ideju koji su znaci na koje treba da obratite pažnju, s obzirom da su sva deca bila izložena većoj količini stresa nego inače. Takođe, pišem o tome zašto smo u kabinetu Agora izabrali terapiju igrom kao način za rešavanje problema anksioznosti kod dece.
Posle ukidanja mera vanrednog stanja javilo mi se dosta roditelja čija su deca u toku perioda distanciranja počela da pokazuju simptome anksioznosti, razvila intenzivne strahove vezane za određene situacije, postala agresivna ili počela preterano agresivno da reaguju. Period koji je za nama je bio, činjenica je, izuzetno stresan za sve nas, uključujući i decu. Mi svi imamo određene kapacitete da se sa tim stresom borimo, i određeni psihološki imunitet koji zavisi delom od fiziologije a delom od uslova u kojima se razvijamo. Kao i kod imunog sistema postoji granica do koje možemo da se zaštitimo bez vidljivih manifestacija bolesti, ali posle izvesnog vremena pojaviće se simptomi koji ukazuju na to da napad prevazilazi naše mehanizme zaštite i da nam trebaju dodatni resursi da se borimo – treba nam pomoć sa strane.
Deca koja su psihološki gledano bila ugroženija u situaciji pandemije i kod koje postoji veća verovatnoća da će da imaju neke simptome su:
- Ona koja su se pre početka pandemije već suočavala sa izazovima, na primer: dobili su brata ili sestru, prolaze kroz razvod roditelja, preselili su se, pošli su u vrtić ili školu, doživeli gubitak drage osobe i slično.
- Ona koja su po prirodi zabrinuta, oprezna, naročito ako im se brige vrte oko zdravlja.
- Ona koja su jako osetljiva.
- Ona koja imaju nisku toleranciju na frustraciju.
Šta je anksioznost?
Anksioznost je stanje za koje je karakteristično postojanje osećanja zabrinutosti, straha, strepnje. Ovo naravno ne predstavlja problem samo po sebi, najveći broj ljudi ima iskustvo anksioznosti koje je odgovor na neizvesnu situaciju i kao takvo potpuno razumljivo i uobičajeno. Međutim, ponekad se desi da ta zabrinutost i strah budu jako trajni, da budu jako intenzivni, da ne odgovaraju situaciji u kojoj se javljaju, da ometaju funkcionisanje onoga ko ih oseća – kada se tako nešto desi anksioznost postaje problem i potrebno je boriti se sa njom, za šta je ponekad dovoljan lični psihološki imunitet, a nekada je potrebna podrška sa strane.
Kada su deca u pitanju, anksioznost se najčešće primeti sa pojavom simptoma i tada je jako bitno obezbediti im podršku. Kada postoji simptom, njihovi kapaciteti za borbu sa uzrokom (kakav god da je) su iscrpljeni i neophodna im je podrška sa strane da bi mogli da prevaziđu problem. Nekad je dovoljna podrška porodice, a nekad je potrebno uključiti i stručnjake.
Kako se manifestuje anksioznost kod dece?
Kod dece koja imaju problem anksioznosti postoji ideja da nešto loše može da se desi svakog časa. Zbog toga oni budu u manje-više stalnom stanju “lažne uzbune”. Lampica u mozgu koja signalizira opasnost stalno “trepće crveno” zbog čega oni budu u stanju preterane budnosti, preterane pobuđenosti, brige i straha. Oni zaista veruju da su ugroženi, da postoji realna pretnja od koje moraju da se zaštite zbog čega im reakcije često budu neadekvatne i zasnovane na mehanizmu “tuci-ili-se-povuci” i samim tim preterano agresivne ili preterano izbegavajuće.
Neki od znakova koji mogu da ukažu na to da dete ima problem sa anksioznošću i na koje treba da obratite pažnju, su:
- Psihomotorni nemir – dete cupka, čupka odeću, vrti kosu, gricka nokte, ne može da sedi s mirom, gricka usne i slično
- Napetost – mišićna stegnutost nekog ili više delova tela (ramena, vilice, ruku…)
- Slaba koncentracija – dete ima problem da ostane u nekoj aktivnosti duže vreme, teško mu je da započne nešto, ne obraća pažnju…
- Preterana zabrinutost – imaju brige koje ih povremeno ili stalno obuzimaju, preuveličavaju moguće negativne ishode
- Preterana ozbiljnost – ponašaju se kao star-mali, bave se “ozbiljnim” temama, igraju se “ozbiljnih” igara, teško im je da se prepuste i zabavljaju, više vole da provode vreme sa odraslima nego sa decom
- Perfekcionizam – deca koja očekuju od sebe da u svemu budu savršena, stalno su u strahu od toga da ne pogreše (u mom iskustvu često se jave sa tikovima kao jednim od simptoma)
- Stalno traženje potvrde – nisu sigurni u bilo šta što urade i misle, pa stalno traže potvrdu da su u pravu ili u redu
- Iritabilnost – lako se iznerviraju, planu ili plaču za svaku sitnicu, impulsivno reaguju
- Problemi sa spavanjem – teškoće sa uspavljivanjem, čestim buđenjem, zahtevaju da spavaju sa nekim od roditelja, noćne more i strahovi
- Somatske teškoće – glavobolje, bolovi u stomaku, vrtoglavice i slično koje nemaju fiziološki uzrok (dešava se da nestanu posle “bajanja”, “nameštanja pupka” i sličnih “magijskih” lekova, pošto je deci magija realna stvar)
- Teškoće pri odvajanju od roditelja – dete neće da ide u vrtić, školu, kod rođaka… i uopšte bilo šta što podrazumeva da roditelji nisu u vidokrugu izaziva intenzivan strah i izbegavanje
- Izbegavanje škole
- Izražena samo-svesnost–stalno preispitivanje sebe, svojih postupaka, svog izgleda, svojih rezultata, upoređivanje sa drugima uglavnom na svoju štetu.
- Specifični strahovi – od mraka, od buba, od stranaca, od lekara, od smrti…
Ovo su samo neki od znakova koji ukazuju na anksioznost a koje ja često srećem u praksi. Lista pokriva sve uzraste, a koji će se simptomi javiti zavisiće naravno i od razvojnog stupnja. Ako primetite da postoji neki od ovih ili više njih, i da pri tom oni remete uobičajeno funkcionisanje deteta (na primer dete koje se bez problema uspavljivalo samo, odbija da ode u krevet, ne može da se uspava bez prisustva roditelja, ima noćne more, razdražljivo je i slično) onda je dobro da se posavetujete sa stručnjakom i vidite kako da pomognete detetu u tom periodu i da proverite da li je detetu potrebna dodatna podrška poput terapije.
Tearapija?
Ako zaključite da dete ima problem sa anksioznošću dostupni su Vam različiti terapijski modeli koji mogu da pomognu. U našem kabinetu Agora koristimo različite modalitete terapije igrom. Terapija igrom je efikasna u rešavanju problema anksioznosti u radu sa decom, kako god da se taj problem manifestuje, jer je osetljiv na stepen razvoja deteta i omogućava mu da se izloži svom strahu u bezbednom okruženju specijalne sobe za igranje. Dete bira tempo kojim se terapija odvija tako da napredak i promena ne izazivaju novi stres, niti retraumatizaciju. Deca se uglavnom raduju dolasku i otpor sa kojim se srećemo je mnogo manji nego kod nekih “pričajućih” modaliteta. Dete dobija priliku da “vežba” kako da bude hrabro, da odigrava situacije koje ga plaše na različite načine, da pobeđuje, da vežba svoju moć, da nauči i poboljša svoju samoregulaciju… Roditelji najčešće ne učestvuju u samim seansama ali su bitan deo procesa jer u saradnji sa terapeutom pružaju podršku detetovoj promeni, osnažuju je i omogućavaju da se napravi trajna promena u porodici u cilju veće sigurnosti ne samo deteta već čitavog sistema.
Serbian 
English 
