I deo



Jedan deo moje prakse je uvek, u manjoj ili većoj meri, posvećen partnerskim odnosima. Od kada smo počeli sa radom u okviru Kabineta Agora, čini mi se da su ovi problemi učestaliji, ili bar više klijenata, koji ih imaju, dolazi do mene. Partnerskim problemima u psihoterapiji bavimo se kroz individualni rad, rad u paru ili rad u grupi. Trenutno u Agori vodim jednu grupu za rad na partnerskim odnosima, nas dve (https://kabinetagora.rs/maja-delibasic%e2%80%8b/, https://kabinetagora.rs/marija-mijatovic/) radimo sa parovima, dok se svo četvoro bavimo individualnim radom i srećemo sa problemima partnerskih odnosa. U ovom tekstu sam sumirala svoje iskustvo o tome koje su kategorije problema sa kojima mi se klijenti najčešće javljaju, kako oni izgledaju i neke od puteva za njihobo prevazilaženje. Naglašavam da ovaj tekst nije vezan za teoriju, niti istaživanje već je moj utisak na osnovu onoga što srećem u praksi.

Ljudi koji dođu na psihoterapiju ili savetovanje imaju probleme, bar je to moje iskustvo, koji mogu da se svrstaju u 4 kategorije:

  • Strah (uglavnom problemi u nalaženju, zadržavanju partnera)

  • Komunikacija (uglavnom problemi očekivanja, nerazumevanja)

  • Simbioza (uglavnom problemi vezani za odgovornost, posesivnost, ljubomoru)

  • Izbegavanje intimnosti (neiskrenost, sakrivanje, psihološke igre, igre moći, manipulacije,…)

U ovom tekstu baviću se strahovima i komunikacijom, dok simbioza i izbegavanje intimnosti ostaju za naredni.



Strahovi

Problemi koje svrstavam u ovu kategoriju se uglavnom vrte oko ideje da nisam dovoljno dobar/a“.

S tim što muškarci češće brinu da nisu dovoljno dobri da nađu, „osvoje“ partnerku, dok je kod žena učestalije da brinu da nisu dovoljno dobre da „zadrže“ partnera. Muškarci koji imaju ovakav problem se naravno ne plaše toliko odbijanja, već uglavnom imaju problem sa strahom od neuspeha, što je valjda očekivano s obzirom da odgajamo dečake sa idejom da vrede samo ako su uspešni. Pažnja koju dečaci dobijaju mnogo zavisi od toga šta su uradili i kako, od koga su bolji a od koga gori i slično. Drugim rečima, muškarac mora da zasluži pažnju. Kad je potraga za partnerom u pitanju obično time što je zgodan, lep, šarmantan, bogat, ostvaren… i različite kombinacije pomenutog. Naime strah od prilaženja potencijalnoj partnerki je obično jak kod onih muškaraca koji procenjuju da, po svojim kriterijumima, nemaju neku od ovih stvari koja je jako bitna, ako ne i „najbitnija“. Na primer „Uzalud imam dobar posao, duhovit sam, pošten… kad nemam pločice“, ili neka slična besmislica. Ovo može da ide i u drugom pravcu, na primer „Ona je baš zgodna, zabavna… nikad neće da pogleda lika kao ja koji vozi „stara“ kola/ ima „malu“ platu/ nije visok…“ Ove stvari služe naravno kao izgovor da se ne uđe u rizik mogućeg odbijanja i neuspeha, ili da, ako se ipak odluči na rizik, toliko podignu tenziju i anksioznost pa to prilaženje postane vrlo mučno iskustvo bar za jednog, a često za oboje.

Kod žena kod kojih je partnerski odnos izvor straha, taj strah je obično vezan za – nisam dovoljno dobra i zato će me ostaviti i naći će neku bolju. Interesantno je da često kod ovakvih strahova nije reč o partnerima koji se mogu objektivno smatrati poželjnim, a često ni odnos nije sjajan za ženu koja se plaši da će biti ostavljena. Procena „nisam dovoljno dobra“ kao i kod mučkaraca, donešena je na osnovu ličnog neracionalnog kriterijuma o izgledu, sposobnosti, pameti, ličnosti… i dok dečaci, da bi bili vredni, moraju da uspevaju, devojčice dokaz svoje vrednosti imaju u tome da „ljudi“ ostaju sa njima u odnosu. Ako te neko „ostavi“, iz ma kog razloga, ti si nešto pogrešila ili pogrešna, iliti – „Da te stvarno vole ne bi otišli“ (a to da li te vole, je pogrešno svrstano u tvoju odgovornost, umesto u njihovu). A sigurno bi te „voleli“ da si dovoljno lepa, sposobna, uslužna, taktična, brižna… i tome slično. Žene koje se plaše toga da ne mogu da zadrže partnera imaju zato tendenciju da se grčevito drže za odnose koji ih iscrpljuju jer često izaberu partnera sa kojim se ne osećaju sigurno, koji ne pokazuje osećanja na primer, i da su posledično u tim odnosoma jako nezadovoljne i stalno napete.

Ove strahove ne možemo svrstati u iracionalne, jer je moguće da će vas odbiti osoba kojoj priđete i moguće je da će vas partner/ka ostaviti i to su vrlo neprijatna iskustva. Šta više ovo su vrlo verovatni ishodi, više osoba će vas odbiti nego što će vas prihvatiti, više veza se završi raskidom/razvodom nego doživotnom zajednicom. Problem je značaj koji se tim stvarima pripiše – to da li ja vredim ili ne vredim ne može biti vezano za to da li se nekome sviđam ili ne, i da li neko bira da ostane sa mnom ili ne. Biće je vredno bez obzira kako drugi reaguju na njega/nju.



Komunikacija

Ovde pre svega mislim na probleme vezane za različite stilove u komunikaciji koje partneri imaju i probleme koji proizilaze iz toga.

Jako je bitno da komunikacija između partnera bude jasna. To znači da je onom drugom jasno šta ste rekli, tražili, obećali… ne da Vi mislite da je jasno. U odnosima se ništa ne podrazumeva, međutim često je da podrazumevamo stvari. Najveći broj ljudi očekuje vernost u partnerskom odnosu (ne svi, tako da je i to neopravdano podrazumevati), međutim svi imaju svoju ideju o tome šta vernost podrazumeva – nekima je sve ok dok nemate seks sa nekim drugim, dok nekom drugom čestitanje rođendana bivšem partneru/ki znači prevaru. Bitno je pitati „Šta podrazumevaš pod tim?“. Na primer – Kad kažeš da želiš porodicu/ karijeru/ da se školuješ/ preseliš… šta podrazumevaš pod tim? Kad kažeš da očekuješ od partnera iskrenost/ podršku/ odanost/ pažnju… šta podrazumevaš pod tim? Za veliki broj stvari neopravdano mislimo da svima znače isto što i nama, zar ne?

Što se stilova u komunikaciji tiče najčešće se srećem sa tim da „on“ nedovoljno pokazuje da mu je stalo, a da „ona“ ne zna šta hoće. Naravno ni jedno ni drugo nije tačno. Uglavnom je istina da „on“ ne daje pažnju onako kako je njoj potrebno, dok „ona“ signalizira šta hoće ali on ne ume da čita te signale ili ih uopšte ne primećuje. Najčešće ona“ ne ume ili neće da traži, a „on“ ne ume ili neće da daje. Dodatno neki ljudi svoja osećanja pokazuju „tiho“ time što ostaju u odnosu, postojani su ali nisu ekspresivni , dok drugi verbalizuju šta osećaju, grle, ljube, obasipaju pažnjom. Ako se ovakve dve osobe nađu u vezi jedna će se osećati zapostavljeno i nevoljeno, dok će druga da se oseća kao da je guši neželjena pažnja. Zlatno pravilo komunikacije je zato, ne da tretirate drugoga kako biste voleli da vas tretiraju, već da tretirate drugoga onako kako on/ona želi da bude tretiran.

U drugom delu ovog teksta baviću se problemima koji polaze iz simbioze i izbegavanja intimnosti, koji su malo komplikovaniji po svojoj prirodi samim tim zahtevniji za rad. Ovi problemi se naravno preklapaju, kategorije nisu krute niti jasno ograničene. Ideja mi je da vam ponudim jedan mogući okvir za sagledavanje partnerskih problema.

+
 

Leave a Reply