Kada pričam o razvoju, dečijem, a i nas odraslih, najdraže mi je da koristim teoriju Pamele Levin. Doživljavam je kao vrlo optimističnu za sve nas koji se razvijamo.

Ova teorija kaže da mi imamo unutrašnji razvojni sat, iliti organizujući obrazac koji određuje zadatke i veštine koje treba da savladamo u nekom vremenskom periodu. Da bismo ih savladali u dobroj meri, te da bi kasnije mogle da nam budu prednosti, a ne ograničenja, potrebno je da sredina u kojoj živimo ispuni neke uslove. Odgovornost za ispunjavanje ovih uslova bitnih za odgoj dece je odgovornost cele zajednice, a ne samo roditelja.

Još jedna bitna pretpostavka je da rastemo i razvijamo se celog života i da je razvoj cikličan (ne linearan). To znači da razvoj ide u krug, spiralno na gore, ako možete da zamislite, i da celog života prolazimo kroz iste faze samo u različitim periodima, okruženi različitim ljudima, u različitim okolnostima… Ova osobina razvoja nam omogućava da ako neku fazu nismo završili na zadovoljavajući način prvi put, to uradimo kada u nju uđemo drugi, treći, četrvrti… put. Ono što nije završeno kako treba može, dakle, da se spontano ispravi.

U razvojnom ciklusu, po Pameli Levin, ima 6 faza u kojima možemo prepoznati specifične potrebe, razvojne zadatke, načine ponašanja… i u koje se vraćamo u nekom trenutku sedme faze – Recikliranja, koja traje od 19te godine do kraja života.

Prva faza razvoja – BITI

Prva faza razvoja po Pameli Levin traje od začeća do šestog meseca . Ovo je faza u koju se vraćamo oko jedaneste godine, kao i kada smo umorni, gladni, povređeni, posle gubitaka, kada brinemo o bebi, u trudnoći ili kada nam je partnerka trudna, na početku nekog novog procesa.

Ako smo na zadovoljavajući način prošli kroz ovu fazu i savladali razvojne zadatke i veštine koji su “planirani” do šestog meseca, svaki sledeći ulazak u BITI fazu će proteći bez nekih problema. Ovo se dešava zato što smo još kao bebe naučili kako da savladamo te izazove, i imamo, dakle, potreban alat i znanje da prebrodimo ovaj zahtevan period, pa bio on 15 minuta gladi ili meseci žalovanja ili trudnoće.

Zašto je ova faza razvoja bitna za psihološki razvoj?

Osnovna odluka koju svako od nas donese, u vremenu od začeća do šestog meseca, je da li ja valjam ili ne, i da li je samim tim, u redu za mene da postojim ili ne. Ako ljudi koji brinu o meni na dobar način, i u dobro vreme, odgovaraju na moje potrebe ja zaključujem da valjam i da je u redu da budem na ovom svetu. (Napomena: Dok pričam o razvoju ja često kažem da beba “odlučuje” ili “zaključuje”, ne mislim, pri tom, da beba, ili dete, to rade na način na koji odrasli odlučuju ili zaključuju, već pre da ima utiske i doživljaje koji su neverbalni i koje možemo da prevedemo u reči na osnovu posledica koje imaju i koje možemo da vidimo.)

Potrebe koje su karakteristične za ovaj period su: da jedemo, da spavamo, da nam je udobno, da dobijamo ljubav i negu, da dobijamo nežnost i strpljenje. Kada se zateknete u ovoj fazi kasnije u životu, možete je prepoznati po tome što vam se spava više nego obično, imate potrebu da jedete neku hranu koju ste voleli kao mali (ja sam, na primer, u poslednjoj trudnoći imala žudnju za Čokolinom i jela ga u velikim količinama :), hoćete da se drugi pobrinu za vas, bilo preuzimajući deo vaših obaveza, bilo pružajući nežnost i ljubav na opipljive načine (kroz maženje ili kuvanje, na primer).

Šta su bebini, šta roditeljski, a šta zadaci šire zajednice?

Razvojni zadaci za ovu fazu se ostvaruju u kontaktu sa onima koji brinu o nama, i imaće uticaja na sve kasnije razvojne faze i odnose sa ljudima. Do šestog meseca beba treba da nauči:

  • da traži da se neko pobrine za nju;
  • da prihvati tuđu negu;
  • da počne da veruje drugim ljudima;
  • da nauči da može da zadovolji svoje potrebe;
  • da se veže emocionalno;
  • da prihvati nežnost i dodir.

Roditelji i staratelji omogućavaju da beba savlada ove zadatke tako što reaguju na njen plač, hrane je, maze je, odgovaraju strpljenjem i nežnošću u situacijama koje su bebi neprijatne ili bolne (grčevi, rast zuba i slično), komuniciraju sa njom kroz dodir i osmeh, opušteni su i sigurni u kontaktu sa njom.

Beba zaključuje šta je i kakav je život na osnovu toga kako je hranimo i kako je mazimo. I to deluje kao jednostavan zadatak, adekvatno hraniti i adekvatno maziti. Međutim situacija je zakomplikovana time što i roditelji prolaze kroz ovu fazu razvoja sa svojom bebom i potrebno im je da se neko pobrine za njih, preuzme deo obaveza, da ih pusti da spavaju… A situacija je najčešće takva da ne mogu da jedu kad hoće, san im je isprekidan, čak i kad spavaju dovoljno, ne dobijaju dovoljno nežnosti niti pažnje – sva pažnja je, uglavnom, fokusirana na bebu (meni je ovo bio veliki šok posle rođenja prvog deteta, naprasno sam postala bebi-infocentar “Kako je bebac? Šta radi? Je l’ jeo? Spavao? Kakio?…”, dok se za mene niko posebno nije interesovao, pa mi je povremeno dolazilo da vičem “A ja? Pitaj me za mene!”)… I to je kad nema dodatnih teškoća. Ponekad je, dakle, jako teško odgovoriti na ta dva jednostavna zahteva – hrani me i mazi me. Baš zato je podizanje dece odgovornost zajednice koja treba da podrži roditelje i da ih, dok rade posao na kom su nezamenljivi, oslobodi nekih drugih.

I na kraju…

Ako dovoljno dobro urade taj posao beba iz ovog perioda izlazi sa doživljajem da su njene potrebe i osećanja u redu, da joj je mesto sa roditeljima, da je dobrodošla, da roditelji žele da brinu o njoj, da je u redu da raste svojim tempom, da je u redu što je pola kog jeste… Neke bebe dobiju sve ovo, neke manji ili veći deo ovog paketa, neke, nažalost, ništa (mada je ovo relativno retko).

Ako beba nije dobijala zadovoljavajuće odgovore na svoje signale, na primer ako je stalno ostavljana da čeka kada signalizira glad može da zaključi, na primer, da nije bitno da li postoji ili ne, ili da ne može da veruje svojim potrebama, pa kasnije (kad poraste) neće prepoznati da joj je bilo šta potrebno dok joj ne pozli. Ako beba pak ima preterano zabrinute roditelje koji predviđaju njene potrebe i zadovoljavaju ih pre nego ih beba signalizira beba neće naučiti da organizuje telesne senzacije tako da može da zna da joj je i šta joj je, uopšte, potrebno.

Roditelji dobijaju novu šansu da pruže neke od ovih stvari oko 11te godine, kada se ova faza ponavlja. Dok svako od nas dobija priliku da nadogradi ono što nam od ovih veština nedostaje od 19te pa nadalje, bilo kad ova faza prirodno dodje na red, bilo kad je inicirana životnim okolnostima.

Sledeći put se bavimo uzbudljivim periodom od šest do osamnaest meseci, pa nas pratite i dalje. A do tad podelite sa nama kakva su Vaša iskustva sa ovom fazom razvoja.

Leave a Reply

Close Menu