Terapija igrom predstavlja sistematično korišćenje teorijskog modela u uspostavljanju odnosa u okviru koga će obučeni terapeut da koristi terapijske moći igre da pomogne klijentu da spreči ili razreši psihološke probleme i dostigne optimalni rast i razvoj (Asocijacija za terapiju igrom, 2016).

Šta ovo u stvari znači? 

 Prvo i osnovno terapiju igrom može da sprovodi samo osoba koja je specifično obučena za to. To, nažalost, u našoj zemlji nije deo formalnog obrazovanja tako da osoba koja je “samo” završila fakultet jeste kvalifikovana da počne da uči, ali ne i da primenjuje terapiju igrom. Drugo: terapija igrom nije skup nasumično izabranih tehnika i igara koje nudimo ili serviramo deci u nadi da će neka od njih “završiti posao”, već podrazumeva nameran izbor aktivnosti koje se oslanjaju na teorijski model, prosto – mi znamo, ne samo šta radimo, već i zašto to radimo i šta je sledeće. Treće: osnova terapijskog procesa je odnos između klijenta i terapeuta. I četvrto: ona može da se koristi u prevenciji, u tretmanu i kao podsticaj rasta i razvoja.

Ko može da ima koristi od terapije igrom?

 Terapija igrom se koristi u radu sa osobama bilo kog uzrasta. Intersantno je da istraživanja koja su rađena sa starijima pokazuju da terapija igrom usporava mentalno propadanje koje uslovljeno starenjem nervnog sistema i mozga. U Kabinetu Agora primenjujemo ovaj vid terapije u radu sa decom. Zbog specifičnosti načina na koji funkcionišu deca, terapija koja se oslanja na reči nije adekvatan način za rad sa decom. Terapija igrom se oslanja na prirodan način na koji deca komuniciraju, a to je kroz igru. Dete koristi igračke kao reči i umesto da opisuje ono odigrava i proigrava svoj “problem”. Pošto je igra prirodan “posao” deteta, deca uopšte ne pokazuju otpor prema ovom vidu terapije ili je otpor značajno manji i kraće traje nego kod nekih drugih vidova tretmana.

Dete koje može da ima koristi od terapije igrom je ono koje:

  • ne shvata i ne koristi svoj puni potencijal, bilo akademski ili društveni;
  • ima košmare ili druge probleme sa spavanjem;
  • u riziku je da bude, ili jeste, socijalno izolovano u grupi vršnjaka;
  • preživelo je traumu;
  • usvojeno je ili je u hraniteljskoj porodici, ili je u procesu usvajanja prelaska na hraniteljstvo;
  • roditelji se razvode;
  • ima anksioznost, fobije ili je pod stresom;
  • pretrpelo je bilo kakav gubitak;
  • povučeno je ili nesrećno;
  • ima eneurezu ili enkomprezu (“piški ili kaki u gaće” pošto je jednom naučilo da to ne radi i nema organskog uzroka za to);
  • autistično je, ima neku hroničnu bolest ili neki vid invaliditeta;
  • ne može da stekne i/ili zadrži prijatelje;
  • raspravlja se, često se svađa sa svojom porodicom ili prijateljima;
  • maltretira druge ili je maltretirano;
  • pokazuje neprimerena ponašanja, impulsivno je ili agresivno;
  • doživljava diskriminaciju;
  • ima probleme sa pažnjom;
  • ima probleme sa učenjem;
  • ne igra se.

Kako radi terapija igrom?

 Terapija igrom se oslanja na prirodni kapacitet deteta da se razvija, adaptira i evoluira i na taj način prevazilazi probleme u kojima se našlo. Terapeut igrom mora imati puno poverenje u dete i u to da ono ima unitrašnje kapacitete da prevaziđe stanje u kome se nalazi. Naš posao je da “upregnemo” igru kao aktivnost i iskotistimo njene tearapijske moći da ove kapacitete probudimo, ojačamo, aktiviramo, nadogradimo… već u zavisnosti od deteta.

 Umesto da tretiramo simptom, kroz terapiju igrom, mi izgrađujemo i jačamo imunitet tako da dete može samo, na svoj način da se ponese sa problemom i prevaziđe ga. Ovo je, kao i kod fizičkog zdravlja, bolji način rešavanja jer je trajan i prenosi se i na druge probleme, te ne rešava samo jedan simptom i jednu situaciju već omogućava detetu da nađe sistemsko rešenje koje moze koristiti i u nekim narednim situacijama i kod drugih problema.

 Kroz terapiju igrom ovo postižemo jer se tehnike koje koristimo zasnivaju na karakteristikama mozga i njegovog razvoja. Naime, mozak deteta je jako neuroplastičan, što znači da se njegova fiziologija menja u zavisnosti od toga kakva su detetova iskustva, kontakti, doživljaji, sredina uopšte. Drugim rečima, ono što dete živi iz dana u dan određuje način na koji će se neuroni u mozgu deteta povezivati i samim tim kako će ono da doživljava i reaguje na različite situacije.

 Gledano kroz aktivnost mozga, odnosno kroz delove mozga koji su aktivni dok se igramo, igra predstavlja jednu vrlo kompleksnu aktivnost. Ne retko je u procesu igre aktiviran čitav “viši” mozak – korteks. To znači da je veliki broj neurona uključen istovremeno, što im omogućava da se povezuju na nove načine, a novi načini povezivanja neurona znače nova rešenja i novi razvoj. Ovaj proces je ojačan i pomoću hormona koji su aktivni i koji dete čine opuštenim, srećnim, podstiču rast mozga i razvijanje nekih socijalnih kompetencija. Zbog svega toga promena koju dete postiže kroz terapiju igrom je trajna promena koja utiče na više aspekata njegovog života, a ne samo na prevazilaženje simptoma.

 Ako Vas interesuje terapija igrom, ili imate nedoumicu da li je to dobar model za Vaše dete, kontaktirajte nas u Kabinetu agora i zalkažite besplatnu konsultaciju kod nekog od naših terapeuta.

Leave a Reply

Close Menu