Uloga roditelja u terapiji deteta

 Jedan od presudnih faktora u terapijskom procesu deteta su roditelji ili staratelji (u tekstu koristim termin roditelji da označim osobe koje odgajaju dete, bez obzira na pravnu ili prirodnu kategoriju u koju se ubrajaju ili na to koliko ih je). Kao osobe koje dobro poznaju svoje dete, kao ljudi koji se njime bave najveći deo vremena, kao oni kojima je najviše stalo do toga da dete bude dobro i zadovoljno, roditelji su nam jako bitan resurs u sprovođenju psihoterapijskog tretmana deteta. I od njih u izvesnoj meri zavisi da li će terapija imati efekta ili ne.

Zašto je dolazak na terapiju izazovan za roditelje?

 Kad odlučite da dovedete dete na terapiju to znači da ste ste priznali sebi da Vaše dete ima problem koji Vi ne možete da rešite, što je za roditelje prilično težak uvid, i situacija u kojoj niko od nas ne želi da se nađe. Ovo je, dodatno, u oblasti psiholoških problema, nažalost, i dalje drugačije nego kad se dete razboli fizički. U ovom drugom slučaju odlazak kod lekara se posmatra kao prirodna i poželjna akcija. Odlazak kod dečjeg psihologa, psihijatra ili psihoterapeuta roditelji najčešće odlažu dok god je moguće, što znači da su simptomi obično postali toliko izraženi da ih je nemoguće zanemariti, da su već jako ometajući i da dete ne može, uz sve svoje napore i napore roditelja da funkcioniše na uobičajene načine.

 Pored toga što roditelji, da bi uopšte doveli dete kod terapeuta, treba da se izbore sa samima sobom, sa kulturom u kojoj živimo, oni se dodatno bore i sa svojim očekivanjem da će terapeut da ih kritikuje, da ih osudi zbog ovoga ili onoga što su uradili ili nisu uradili, da će direktno ili indirektno da im kaže kako su oni krivi za ono što se detetu dešava. Mi ovo ne radimo. Ako ste nesretnim slučajem naleteli na stručnjaka koji se ovako ponaša, potražite drugog. Međutim ono što se često desi je, da roditelji sugestije terapeuta da nešto promeni u svom stilu roditeljstva, informisanje o razvoju deteta ili zahtev da se prekine sa nečim (na primer načinom kažnjavanja koji pravi mnogo više štete nego što koristi) dožive kao napad, kritiku ili optuživanje.

 Gotovo je nemoguće da dete ostvari trajnu promenu ako ga sistem u kome živi ne podrži u tome. To znači da i taj sistem mora da se promeni, nekad je to samo mala korekcija, nekad je veća, ali je bitno da roditelji znaju da ih nikada ne predlažemo olako i da ih uvek predlažemo u najboljem interesu svog malog klijenta i da smo samim tim na istoj strani.

Kako se roditelji uključuju u terapijski proces?

 Terapija igrom je visoko individualizovan terapijski pristup, ovo znači da će trajanje seansi, sadržaj, prisustvo drugih ljudi ili njihovo uključivanje u seansu da se razlikuje u zavisnosti od potreba deteta i problema sa kojim se suočava.

 Roditelje najviše uključujemo direktno u proces kada je došlo do ’povrede’ i oštećenja odnosa između deteta i roditelja. Ovo se najčešće, ali ne nužno, dešava posle nekog traumatičnog iskustva (na primer, razvoda, smrti bliske osobe, rođenja brata ili sestre, bilo koje forme zlostavljanja…). Kada je odnos oštećen roditelj i dete imaju zajedničke aktivnosti, koje terapeut vodi i moderira, sa ciljem da se odnos osnaži, popravi i isceli.

 Kada ovo nije slučaj roditelji su uključeni u proces kroz stalan kontakt sa terapeutom i praćenje onoga što se dešava u tom procesu. Kroz određivanje cilja terapije. Kroz neprestano praćenje i davanje povratnih informacija terapeutu šta se menja ili ne u detetovom svakodnevnom funkcionisanju. Kroz podržavanje deteta u promeni koju ostvaruje, a koja ponekad može da bude neprijatna za roditelje, međutim ako ova podrška izostane gotovo je sigurno da će promena da bude minimalna ili kratkotrajna. Jer, dete je najslabiji deo porodičnog sistema i ne može samo da nosi promenu, roditelji moraju biti ti koji obezbeđuju uslove koji su potrebni da dete radi ono za šta je prirodno programirano – da raste, razvija se, prevazilazi teškoće, savladava prepreke, da izgradi psihološki imunitet. To je ključna uloga roditelja u terapiji deteta i ona koju nijedan terapeut, ma kako dobar ili kompetentan, ne može da odigra, i bez koje je trajna promena gotovo nemoguća.

Koje su česte ’sabotaže’ terapijskog procesa?

 Reč sabotaža, ovde koristim da opišem nesvesne razloge i načine na koje roditelji, na negativan način, utiču na terapijski proces deteta. Opisaću one koje najčešće srećem u svojoj praksi.

 Jedna od čestih je strah. Strah od promene, strah od odvajanja ili odrastanja deteta, strah od osude, strah da dete ima dijagnozu koja je ’neizlečiva’… Neki od ovih strahova mogu biti svesni, i tada ih roditelji komuniciraju sa nama i obezbeđujemo im podršku koja im je potrebna da prođu kroz taj zahtevan period. Kada su strahovi nesvesni vide se kroz otpor u procesu, otkazivanje seansi, kašnjenje, neredovno dolaženje, kašnjenje sa plaćanjem, nagli prekid terapije i slično. Tada je teže baviti se njima jer sadržaj koji pravi problem nije dostupan svesti, te roditelji ne doživljavaju da na bilo koji način utiču proces, već su se samo uspavali, ostali duže na putu, nemaju vremena ili novaca, to je i onako samo faza i slične stvari. Kada je ovo slučaj ili je napredovanje deteta jako sporo zbog nedoslednosti u procesu, ili se terapija naglo prekine na prvi signal promene kod deteta.

 Ponekad se dešava da roditelji hoće da instrumentalizuju terapeuta da dokažu da su u pravu, te da je neko drugi u krivu. Ovo je češće kada porodica prolazi kroz razvod, ali se dešava i kada nije tako. Jedan roditelj pokušava da izgradi savez sa terapeutom, ne u cilju pomoći detetu, već da bi dokazao da je u pravu i da onaj drugi mora da se promeni da bi detetu bilo bolje. Od dečijeg terapeuta se očekuje da bude sudija, što on svakako nije i ne može biti. Ovo je znak da je prioritet da roditelji rade na svom odnosu, kada se odnos sredi, gotovo po pravilu, i detetu bude bolje.

 I na posletku, vezano specifično za terapiju igrom, ako roditelji ne cene igru kao isceljujuću aktivnost, ako ne razumeju da terapijska igra nije ista kao kad se dete igra u parku ili sa drugarima, ako ne veruje u psihoterapiju kao metod rada, ako im se ne sviđa terapeut kojeg su izabrali, malo je verovatno da će terapija biti delotvorna. Bitno je da znate zašto birate neki terapijski pristup, bitno je da Vam se terapeut kome poveravate dete sviđa i da je kompetentan, i kad je tako bitno je da verujete u ono što vam savetuje, da to što radite ima smisla i da pomaže.

Savez u najboljem interesu deteta?

 Naša praksa, u Kabinetu Agora, ali iskustvo pre njega, je takvo da proces terapije najkraće traje kada su terapeut i roditelji saveznici koji rade u interesu deteta. Osnova tog odnosa je poverenje, poverenje roditelja u stručnost i sposobnost terapeuta i poverenje terapeuta da će roditelji istrajati u terapiji i da će uvažiti sugestije vezane za eventulne promene koje roditelji treba da naprave.

 Kod nas nećete sresti terapeuta koji nema razumevanja za svakodnevnu borbu koju nosi roditeljstvo, tim pre što smo i mi roditelji koji se ponekad nađu u ’nebranom grožđu’ sa svojom decom. Svako od nas, kao roditelj (bio terapeut ili ne), kreće iz ljubavi i radi najbolje što može sa onim što ima i što zna, ali niko ne zna sve, i nema sve što je njegovom detetu potrebno. I zato je u redu, i poželjno potražiti pomoć sa strane. Mi to radimo, iako pomažemo tuđoj deci i godinama učimo o deci i kako sa njima. Zašto ne biste Vi?

.

Leave a Reply

Close Menu